Srpski se uči uz albanski i rumunski

– Univerzitetski profesori za maternji jezik širom slovenskog sveta žale se da imaju sve manji broj studenata i na grupama na kojima se izučava maternji jezik. U takvim uslovima, izučavanje srpskog jezika na mnogim univerzitetima rešava se tako što se srpski podvodi pod takozvani BHS (bošnjačko-hrvatsko-srpski) ili se uključuje kao izborni predmet u studije istorije, kulture, književnosti i jezika nekog regiona. Tako se, na primer, na Karlovom univerzitetu u Pragu, srpski jezik uči na Katedri za jugoistočnoevropske i balkanološke studije. Južnoslovenskim jezicima i kulturama pridruženi su albanski i rumunski jezik, što znači da je naš jezik izdvojen iz slavistike, pa i iz filologije u užem smislu, i da je postao tek nevažan predmet na studijama o geografskom regionu kojem pripadamo, čime se njegov status još više degradira – objašnjava profesorka Dragićević.

– Na ovom čuvenom evropskom univerzitetu koji postoji od 1348. godine, za brigu o srpskom jeziku, koji je već sam po sebi skrajnut u korist balkanske istorije i književnosti, zadužena je samo jedna lektorka iz Srbije, i to o trošku Češke. Kada ona izgubi interesovanje za lektorski rad, verovatno će biti ukinuto izučavanje srpskog jezika, a u Srbiji se to neće čak ni zapaziti, a kamo li da će se taj problem rešiti, jer naša zemlja ni sada ne ulaže ni dinara za unapređivanje nastave srpskog jezika na ovom univerzitetu. Ove nedelje gostujem na Karlovom univerzitetu o trošku EU (na osnovu programa Erazmus plus) i malobrojnim studentima držim časove srpskog jezika. Čini se kao da se Češka i EU mnogo više od Srbije brinu za opstanak srbistike u Pragu. Ako se tako nezainteresovano ophodimo prema srpskom jeziku, književnosti i kulturi na ovom čuvenom univerzitetu, može se samo zamisliti kakva je situacija na manje značajnim univerzitetima širom Evrope i sveta – zaključuje naša sagovornica.

Ni profesor Veljko Brborić, šef Katedre za srpski jezik Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, nije optimista kada je reč o našim ugašenim lektoratima u inostranstvu, zbog toga što je praksa da kada država jednom ostane bez lektorata, skoro da je nemoguće da ga ponovo uspostavi.

– Svet se ponaša funkcionalno i mi im to ne možemo zameriti, oni znaju da je srpskohrvatski lingvistički jedan jezik i ne pada im na pamet da za jedan jezik imaju više lektora. Tamo gde je hrvatski lektorat, srpskom nema mesta, a dogovor oko podele lektorata nikada nije postojao, drugi su bili ofanzivniji, mi smo bili statični, neoprezni i nesmotreni. I danas imamo situaciju koja je sve osim dobra. Bilo je tu i politike, ali ona nije bila jedini problem. Lektorati su predmet međudržavnih, međuuniverzitetskih i međufakultetskih dogovora – primetio je Brborić, uz zapažanje da se može iskoristiti potencijal Filološkog fakulteta u Beogradu, gde se izučava tridesetak jezika, književnosti i kultura, i da se onda na bazi reciprociteta osnaže postojeći lektorati i da se otvore novi. Za rešenje problema predlaže jasno određenje države prema velikim centrima i njen odgovor na pitanje da li nam lektorati trebaju ili ne. Pored ministarstava prosvete i kulture, odgovornost proširuje i na ministarstva inostranih poslova. Još jednom podvlačeći važnost uspostavljanja novih i održavanja već postojećih lektorata srpskog jezika, profesor Brborić kaže:

– Student koji izabere da studira srpski jezik, na neki način, određuje i svoje profesionalno opredeljene. Manje je važan razlog zbog čega je neko odabrao naš jezik i više je važno i značajno što će on profesionalno biti upućen na vezu s našim jezikom, književnošću i kulturom. Onaj ko jednom dođe u Beograd i napravi kontakte, često te kontakte održava do kraja svoje profesionalne karijere. Na taj način smo i u prošlosti stekli veliki broj prijatelja koji su nas podržavali i u teškim godinama.