Velike žrtve – mali prestupnici

„A škola”?

„Sad sam u četvrtom razredu, pa ne ide mi baš. Završiću zanat. Znam samo da se na staro neću vratiti”, odlučan je Đole koji za majku i oca ne želi da zna.

On je jedan od oko 30 dece koja su trenutno u zavodu po sudskoj meri. U ustanovi ih je ukupno osamdesetak, jer su zajedno i deca iz prihvatilišta, odeljenja za strance, centra za smeštaj dece sa vaspitnim merama i takozvanog PIT programa.

Zatekli smo ih u dvorištu, u grupama, pričali su i radoznalo gledali u pridošlice. Sa njima su i vaspitači, zajedno odaju utisak jedne velike porodice.

„Mi to i jesmo, pokušavamo da im damo ono što nisu dobili u porodici. Kroz sistem socijalne zaštite prošlo je više hiljada dece, a više od 80 odsto njih je završilo školu ili zanat i vratilo se na pravi put. Na žalost, ta deca su za javnost nevidljiva, do nje dopre samo poneki drastični slučaj”, kaže za naš list direktor zavoda Dragan Rolović.

A drastičnih slučajeva je, na žalost bilo: prošlog decembra dvanaestogodišnjak je zapalio beskućnika u Novom Sadu, koji je smrtno stradao. Pre tri godine dvojica dečaka od 11 i 12 godina napala su pisca Rašu Popova. Njihova starija braća prošle sedmice osumnjičena su za svirepo ubistvo žene u napuštenom vagonu na beogradskoj Železničkoj stanici.

„Deca koja dođu u zavod su žrtve, jer su potpuno zanemarena. Nisu ona krala jer su htela, već zato što su bila primorana. Kod njih je zakazala porodica”, objašnjava Rolović.

U zavodu uvek ima između 60 i 80 štićenika, a sa njima radi 12 vaspitača. I da o jednom detetu brine dvoje odraslih, bilo bi malo, kaže direktor ove ustanove. Teško je obezbediti im sve što im treba. Zato je za vaspitače prava satisfakcija kada ih posete nekadašnji štićenici – danas uspešni ljudi. Dolaze s porodicama i vraćaju se onima koji su za njih bili prava porodica.

Da je mnogo onih koji su u detinjstvu bili na pogrešnom putu a zatim naučili šta su prave vrednosti, potvrđuje i vaspitač u zavodu Boris Kovačević.

„Nasred bulevara u Barseloni čuo sam kako neko viče: ’Profesore, profesore Boki’! Ugledao sam čoveka koji je sa dvoje dece u naručju trčao ka meni. Lice mu se ozarilo kada me je prepoznao, naš nekadašnji štićenik, danas ima 34 godine i radi u Španiji. I ja sam bio presrećan”, kaže Kovačević.

Svako dete u ovom zavodu posebna je priča, a najteže je probiti ljušturu koju su izgradili oko sebe.

„Dođu kod nas bez ikakvih emocija, potpuno prazni. Mnogo vremena i truda potrebno je da steknu poverenje u nas, ali kada u tome uspemo, motivisani su da uče, napreduju…”, objašnjava Kovačević.

U zavodu su osnovna i srednja škola, tu štićenici uče i zanate pa iz ustanove izlaze osposobljeni za život. Najgore je, kažu vaspitači, kada se momci i devojke vrate u sredinu zbog koje su i upali u probleme. Ali i tada oni koji su o ovoj deci brinuli godinama, pokušavaju da im pomognu. Vrata na kapiji ustanove uvek su otvorena.

Sve više obolele dece

Najveći problem za zaposlene u Zavodu za vaspitanje dece i omladine je što im dolazi sve više dece koja imaju psihijatrijske probleme. Tim dečacima i devojčicama nije mesto u ovde, ali u Srbiji ne postoji ustanova zatvorenog tipa za decu mlađu od 14 godina.

PIT program

Za 14 godina rada kroz Program intenzivnog tretmana dece mlađe od 14 godina sa višestruki smetnjama u ponašanju, emocionalnom i socijalnom razvoju (PIT) prošlo je 230 dečaka, a prema grubim procenama, kako kaže Dragan Rolović, svega desetak njih se vratilo na put kriminala.

Da je program koji traje devet meseci efikasan pokazuje i činjenica da je osim u Beogradu PIT pokrenut u gradovima i mestima širom Srbije.