Велике жртве – мали преступници

„А школа”?

„Сад сам у четвртом разреду, па не иде ми баш. Завршићу занат. Знам само да се на старо нећу вратити”, одлучан је Ђоле који за мајку и оца не жели да зна.

Он је један од око 30 деце која су тренутно у заводу по судској мери. У установи их је укупно осамдесетак, јер су заједно и деца из прихватилишта, одељења за странце, центра за смештај деце са васпитним мерама и такозваног ПИТ програма.

Затекли смо их у дворишту, у групама, причали су и радознало гледали у придошлице. Са њима су и васпитачи, заједно одају утисак једне велике породице.

„Ми то и јесмо, покушавамо да им дамо оно што нису добили у породици. Кроз систем социјалне заштите прошло је више хиљада деце, а више од 80 одсто њих је завршило школу или занат и вратило се на прави пут. На жалост, та деца су за јавност невидљива, до ње допре само понеки драстични случај”, каже за наш лист директор завода Драган Роловић.

А драстичних случајева је, на жалост било: прошлог децембра дванаестогодишњак је запалио бескућника у Новом Саду, који је смртно страдао. Пре три године двојица дечака од 11 и 12 година напала су писца Рашу Попова. Њихова старија браћа прошле седмице осумњичена су за свирепо убиство жене у напуштеном вагону на београдској Железничкој станици.

„Деца која дођу у завод су жртве, јер су потпуно занемарена. Нису она крала јер су хтела, већ зато што су била приморана. Код њих је заказала породица”, објашњава Роловић.

У заводу увек има између 60 и 80 штићеника, а са њима ради 12 васпитача. И да о једном детету брине двоје одраслих, било би мало, каже директор ове установе. Тешко је обезбедити им све што им треба. Зато је за васпитаче права сатисфакција када их посете некадашњи штићеници – данас успешни људи. Долазе с породицама и враћају се онима који су за њих били права породица.

Да је много оних који су у детињству били на погрешном путу а затим научили шта су праве вредности, потврђује и васпитач у заводу Борис Ковачевић.

„Насред булевара у Барселони чуо сам како неко виче: ’Професоре, професоре Боки’! Угледао сам човека који је са двоје деце у наручју трчао ка мени. Лице му се озарило када ме је препознао, наш некадашњи штићеник, данас има 34 године и ради у Шпанији. И ја сам био пресрећан”, каже Ковачевић.

Свако дете у овом заводу посебна је прича, а најтеже је пробити љуштуру коју су изградили око себе.

„Дођу код нас без икаквих емоција, потпуно празни. Много времена и труда потребно је да стекну поверење у нас, али када у томе успемо, мотивисани су да уче, напредују…”, објашњава Ковачевић.

У заводу су основна и средња школа, ту штићеници уче и занате па из установе излазе оспособљени за живот. Најгоре је, кажу васпитачи, када се момци и девојке врате у средину због које су и упали у проблеме. Али и тада они који су о овој деци бринули годинама, покушавају да им помогну. Врата на капији установе увек су отворена.

Све више оболеле деце

Највећи проблем за запослене у Заводу за васпитање деце и омладине је што им долази све више деце која имају психијатријске проблеме. Тим дечацима и девојчицама није место у овде, али у Србији не постоји установа затвореног типа за децу млађу од 14 година.

ПИТ програм

За 14 година рада кроз Програм интензивног третмана деце млађе од 14 година са вишеструки сметњама у понашању, емоционалном и социјалном развоју (ПИТ) прошло је 230 дечака, а према грубим проценама, како каже Драган Роловић, свега десетак њих се вратило на пут криминала.

Да је програм који траје девет месеци ефикасан показује и чињеница да је осим у Београду ПИТ покренут у градовима и местима широм Србије.