Profesorsko prećutkivanje istine

Međutim, gospodinu Milojku nije bila dovoljna ova gruba diskvalifikacija, osetio je potrebu da je uopšti na čitav moj rad, pa se setio prošlosti. Kaže: „Kovačević i Stamenković su i ranije bili skloni da ’naučno’ opravdavaju stavove koji su odgovarali tada aktuelnim vlastima i interesnim grupama. Tako su nakon 2002. dokazivali da kurs dinara ne utiče na uvoz i izvoz privrede Srbije.”

Nije tačno da smo „nakon 2002. dokazivali da kurs dinara ne utiče na uvoz i izvoz privrede”. Naprotiv! Još mnogo ranije smo dokazivali nešto drugo. Citiram deo svog opširnog teksta „Ima li nedoumica oko režima deviznog kursa?” iz juna 2001: „Kada se kurs administrativno određuje, on se teorijski – dovoljnim devalviranjem domaće valute u jednom momentu – može dovesti do nivoa koji će sve domaće proizvođače učiniti rentabilnim. Ali, za koje vreme – na nekoliko sati, dana, nedelja? Metodom ’realnog kursa’, tj. merenjem odnosa cena i kursa u odnosu na neki momenat iz prošlosti, stanje podele na ’profitabilne’ i ’neprofitabilne’ izvoznike vraća se približno na ono kakvo je bilo u tom momentu... Ako je u pitanju fluktuirajući kurs – mehanizam je u osnovi isti... Osnovno je: izvoz se uvodi u zonu rentabilnosti neprekidnim devalviranjem domaće valute, nema strukturnog prilagođavanja, nema povećanja ni produktivnosti ni efikasnosti.... Ono od čega bismo danas morali da pođemo jeste činjenica da je devizni kurs parametar kojim se utvrđuje račun na granici. On se može odrediti na ovaj ili na onaj način, ali on uvek deli preduzeća u dva osnovna skupa: na preduzeća koja su rentabilna i na preduzeća koja to nisu. Kada je reč o otvorenoj privredi, ta podela je apsolutna, ne odnosi se samo na izvozne poslove već se odnosi i na poslovanje na domaćem tržištu, na kome se, zbog jeftinijeg uvoza, nerentabilni ne mogu održati cenom koja bi nadoknadila gubitak u izvozu. Preduzeća u zoni nerentabilnosti se gase ili se preorijentišu, otvaraju se nova preduzeća u zoni rentabilnosti. Događaju se strukturne promene, pospešuje privredni rast... U trenutku kada se zemlja otvara i kada se očekuje novi investicioni ciklus, kada je najveći deo zatečenih kapaciteta izraubovan, zastareo i nekonkurentan, kada imamo privredu čija struktura ne odgovara savremenim zahtevima tržišta, najveća bi greška bila voditi politiku kursa koji zamrzava postojeću strukturu.”

Pošto sam, uz sve Milojkove kvalifikacije, još i plagijator, prepisao sam ceo svoj tekst o deviznom kursu iz juna 2001. i objavio ga u MAT-u broj 240 iz decembra 2014. Ostao je aktuelan.

Tek uzgred, treba se podsetiti da je u aranžmanima MMF podržavao aktuelnu politiku kursa. Srbija je od 2002. do februara 2012. neprekidno imala aranžmane sa MMF-om od kojih su prvi i poslednji (iz 2011.) bili najvažniji. Prvi zato jer je postavio sve potrebne makroekonomske instrumente stabilizacije nakon decenijskog sunovrata u nestabilnost i devastaciju ekonomije pod međunarodnim sankcijama i propasti monetarne i finansijske discipline. Poslednji jer je predvideo disciplinovanje fiskalnog sektora, pokretanje strukturnih reformi, a nakon što se vlast najeklatantnije ogrešila o dogovoreno, ovaj aranžman je bio suspendovan. Možda široj javnosti nije jasno šta podrazumeva stendbaj aranžman sa MMF-om (ili aranžmani iz predostrožnosti) ali ovde moram naglasiti da je monetarna politika prvorazredni cilj i kriterijum svakog aranžmana sa MMF-om. Nigde i nikada pod aranžmanom sa MMF-om monetarna politika (a samim tim i politika kursa kao jedan od njenih aspekata) nije mogla biti suprotstavljena propozicijama aranžmana ili autistična u odnosu na njega. Tako je bilo i kod nas: nikakvi domaći stručnjaci nisu mogli u tom periodu uticati na opredeljenu monetarnu politiku (pa čak ni autori MAT-a, da se našalimo). MMF je prvim aranžmanom definisao režim monetarne politike koji se privremeno oslanja na ograničenja (neto domaća aktiva i neto strana aktiva) sa politikom ograničeno fluktuirajućeg kursa. Ciljana inflacija postala je novi režim 2005. U tom režimu, koji i sada važi, upravljanje kursom nije moguće, tj. kurs se slobodno formira na tržištu, a Narodna banka kontroliše samo tzv. dnevne oscilacije.

Da se priča ne bi završila na mom „naučnom opravdanju”, pitam naučnika Milojka Arsića: kako sam ja to, kako kaže, „naučno opravdavao stavove koji su odgovarali tadašnjim vlastima i interesnim grupama i izazvao jednu od najpogubnijih grešaka u ekonomskoj politici tokom poslednjih petnaestak godina kojom je direktno potkopavana inače niska konkurentnost privrede Srbije” – ako se zna da ja tada nisam bio ni na jednoj funkciji, a da je Milojko Arsić bio u tadašnjoj vlasti – tokom 2001. i 2002, kao i 2007. i 2008, angažovan kao specijalni savetnik ministra finansija, a 2003–2004. kao viceguverner NBS zadužen za monetarnu politiku i istraživanja.

Tri su moguća odgovora: ili se trudi da zaobiđe činjenice kada one ne odgovaraju njegovom naučnom saznanju, ili ne razume baš tačno ono o čemu govori, ili mu je pamćenje kratko. Ali to nije moj problem, pre bi mogao biti problem njegovih studenata.

*koordinator biltena MAT i član Saveta guvernera NBS