Професорско прећуткивање истине

Међутим, господину Милојку није била довољна ова груба дисквалификација, осетио је потребу да је уопшти на читав мој рад, па се сетио прошлости. Каже: „Ковачевић и Стаменковић су и раније били склони да ’научно’ оправдавају ставове који су одговарали тада актуелним властима и интересним групама. Тако су након 2002. доказивали да курс динара не утиче на увоз и извоз привреде Србије.”

Није тачно да смо „након 2002. доказивали да курс динара не утиче на увоз и извоз привреде”. Напротив! Још много раније смо доказивали нешто друго. Цитирам део свог опширног текста „Има ли недоумица око режима девизног курса?” из јуна 2001: „Када се курс административно одређује, он се теоријски – довољним девалвирањем домаће валуте у једном моменту – може довести до нивоа који ће све домаће произвођаче учинити рентабилним. Али, за које време – на неколико сати, дана, недеља? Методом ’реалног курса’, тј. мерењем односа цена и курса у односу на неки моменат из прошлости, стање поделе на ’профитабилне’ и ’непрофитабилне’ извознике враћа се приближно на оно какво је било у том моменту... Ако је у питању флуктуирајући курс – механизам је у основи исти... Основно је: извоз се уводи у зону рентабилности непрекидним девалвирањем домаће валуте, нема структурног прилагођавања, нема повећања ни продуктивности ни ефикасности.... Оно од чега бисмо данас морали да пођемо јесте чињеница да је девизни курс параметар којим се утврђује рачун на граници. Он се може одредити на овај или на онај начин, али он увек дели предузећа у два основна скупа: на предузећа која су рентабилна и на предузећа која то нису. Када је реч о отвореној привреди, та подела је апсолутна, не односи се само на извозне послове већ се односи и на пословање на домаћем тржишту, на коме се, због јефтинијег увоза, нерентабилни не могу одржати ценом која би надокнадила губитак у извозу. Предузећа у зони нерентабилности се гасе или се преоријентишу, отварају се нова предузећа у зони рентабилности. Догађају се структурне промене, поспешује привредни раст... У тренутку када се земља отвара и када се очекује нови инвестициони циклус, када је највећи део затечених капацитета израубован, застарео и неконкурентан, када имамо привреду чија структура не одговара савременим захтевима тржишта, највећа би грешка била водити политику курса који замрзава постојећу структуру.”

Пошто сам, уз све Милојкове квалификације, још и плагијатор, преписао сам цео свој текст о девизном курсу из јуна 2001. и објавио га у МАТ-у број 240 из децембра 2014. Остао је актуелан.

Тек узгред, треба се подсетити да је у аранжманима ММФ подржавао актуелну политику курса. Србија је од 2002. до фебруара 2012. непрекидно имала аранжмане са ММФ-ом од којих су први и последњи (из 2011.) били најважнији. Први зато јер је поставио све потребне макроекономске инструменте стабилизације након деценијског суноврата у нестабилност и девастацију економије под међународним санкцијама и пропасти монетарне и финансијске дисциплине. Последњи јер је предвидео дисциплиновање фискалног сектора, покретање структурних реформи, а након што се власт најеклатантније огрешила о договорено, овај аранжман је био суспендован. Можда широј јавности није јасно шта подразумева стендбај аранжман са ММФ-ом (или аранжмани из предострожности) али овде морам нагласити да је монетарна политика прворазредни циљ и критеријум сваког аранжмана са ММФ-ом. Нигде и никада под аранжманом са ММФ-ом монетарна политика (а самим тим и политика курса као један од њених аспеката) није могла бити супротстављена пропозицијама аранжмана или аутистична у односу на њега. Тако је било и код нас: никакви домаћи стручњаци нису могли у том периоду утицати на опредељену монетарну политику (па чак ни аутори МАТ-а, да се нашалимо). ММФ је првим аранжманом дефинисао режим монетарне политике који се привремено ослања на ограничења (нето домаћа актива и нето страна актива) са политиком ограничено флуктуирајућег курса. Циљана инфлација постала је нови режим 2005. У том режиму, који и сада важи, управљање курсом није могуће, тј. курс се слободно формира на тржишту, а Народна банка контролише само тзв. дневне осцилације.

Да се прича не би завршила на мом „научном оправдању”, питам научника Милојка Арсића: како сам ја то, како каже, „научно оправдавао ставове који су одговарали тадашњим властима и интересним групама и изазвао једну од најпогубнијих грешака у економској политици током последњих петнаестак година којом је директно поткопавана иначе ниска конкурентност привреде Србије” – ако се зна да ја тада нисам био ни на једној функцији, а да је Милојко Арсић био у тадашњој власти – током 2001. и 2002, као и 2007. и 2008, ангажован као специјални саветник министра финансија, а 2003–2004. као вицегувернер НБС задужен за монетарну политику и истраживања.

Три су могућа одговора: или се труди да заобиђе чињенице када оне не одговарају његовом научном сазнању, или не разуме баш тачно оно о чему говори, или му је памћење кратко. Али то није мој проблем, пре би могао бити проблем његових студената.

*координатор билтена МАТ и члан Савета гувернера НБС