Komercijalna pravi gubitke, država se ne buni

Gubici su se pojavili posle niza godina sa solidnim profitom što je malo čudno i kao da nisu zabrinuli ni samo novo poslovodstvo koje je insistiralo na tome da nema razloga za brigu i da je pomenuti minus zapravo knjigovodstveni. Da je nastao zbog drugačijeg knjiženja, odnosno klasifikacije najvećih kreditnih dužnika. Prema viđenju Ljubodraga Savića, profesora na Ekonomskom fakultetu u Beogradu, razlog gubitaka je to što je novi menadžment banke očistio bilanse kako bi pokazao da oni pre njih nisu dobro radili. „Niti se gubici tako brzo prave niti se dobit tako brzo vraća. Sve je to stvar statističko računovodstvene metodologije.”

Pa da li su gubici KB stvarni ili knjigovodstveni?

Nenad Gujaničić kaže da su gubici istinski i ne mogu se nikako tretirati isključivo kao računovodstvena kategorija, mada su i to.

– Poslovanje banaka mahom se sastoji od pozajmljivanja sredstava od deponenata i njihovog plasmana zajmoprimcima. Na razlici u kamatama, aktivne minus pasivne kamate, ostvaruje se većina dobitka. Međutim, kada plasirani krediti ne mogu da se naplate, odnosno kada zajmoprimac uđe u finansijske teškoće, banke izdvajaju visoke rezervacije za te plasmane, koji su čist trošak, koji se katkad završi i celokupnim otpisom tog plasmana – kaže Gujaničić.

On dodaje da, u uslovima kriza, kada su visoki nivoi nenaplativih kredita, ovo je najveći deo rashoda koji banke vuku u minus, i to je ono što se desilo sa KB.

– Ono što je specifično za ovu banku pod državnom kontrolom jeste da ove otpise i rezervisanja nisu prikazivali blagovremeno, već su to uradili tek u poslednje dve godine, jer se bliži privatizacija. To se radi jer niko ne bi kupio banku sa tako nekredibilnim bilansima. Ostaje samo pitanje da li su sadašnji finansijski izveštaji skroz relevantni, ili ima još plasmana koji nisu valjano iskazani u bilansima – smatra Gujaničić.

Profesor Đorđe Đukić kaže da je KB zbog veličine bilansne sume sistemski važna banka. Ona, shodno svojoj vlasničkoj strukturi, u upravi ima dugi niz godina predstavnike države i međunarodnih finansijskih institucija poput EBRD i IFC.

– Samim tim odgovornost je locirana i oni ne mogu da peru ruke od trenutnog stanja. Gubici ne mogu da nastanu preko noći, a problemi su sada kulminirali. Za mene je zaprepašćujuće što su pomenute međunarodne finansijske institucije tolerisale veštačko naduvavanje profita i što su preko svega toga olako prelazili. Kriza je iznela na videlo da su veštački uvećavali profit, jer rezervisanjima nisu teretili tekući prihod. Konzervativna uprava profit smanjuje iz predostrožnosti, jer razmišlja o budućim vremenima i eventualnim rastućim NPL-ovima. Na osnovu veštački naduvanog profita i prinosa na akcijski kapital mogli su da se dele bonusi, što je izgleda bilo najvažnije za članove upravnog i izvršnog odbora banke. Sada je jasno da je banka davala plasmane bez adekvatnog obezbeđenja ili nedovoljnih rezervacija za problematične zajmove, kaže Đukić.

Dodaje da država KB sprema za prodaju i doveden je stranac na čelo uprave da očisti bilanse. Pitanje je da li je nova uprava rigoroznija u klasifikovanju kredita tj. da li je postojeće zajmove kategorisala u još rizičnije grupe i ustanovila koliki deo aktive je zdrav odnosno kamatonosan.

Đukić ukazuje i da je globalna kriza posebno ukazala na značaj preventivne kontrole supervizora bankarskog sistema, a to je u našem slučaju Narodna banka.

– Pitanje je u kojoj je meri NBS koristila ovlašćenja da kažnjava loše uprave banaka, odnosno da preventivno deluje, da ne dođu u zonu potkapitalizovanosti. Očigledno je na primeru propalih državnih banaka u Srbiji da NBS nije tako radila. U slučaju KB drastično je žrtvovan javni interes koji se može meriti smanjenjem cene koja će biti ostvarena prilikom njene prodaje u odnosu na cenu koja bi bila postignuta da banka zbog lošeg upravljanja rizicima u prošlosti nije došla u sadašnju situaciju. Jednostavno, u državni budžet će se sliti manje para od prodaje te banke. To me delom ne čudi jer se, prema javno dostupnim podacima, može zaključiti da su funkciju člana upravnog  odbora ispred države (po nalogu partija na vlasti) obavljale osobe koje su potpuno nekompetentne za upravljanje rizicima u bankarskom poslovanju. Sem toga, na članstvo u upravnom odboru banke saglasnost daje guverner i on je mogao, ukoliko postoje indicije da neko ne radi dobro, da mu neformalno naloži da se povuče zbog nesavesnog obavljanja funkcije ili da formalno obavesti skupštinu banke da povlači saglasnost koju je dao za dato lice. Ovo utoliko pre ako je reč o predstavnicima države u upravnom odboru sistemski važne banke poput KB, kaže Đukić.