Memla ljušti istoriju pančevačkog muzeja

Vreme i vlaga odradili su posao i više nego dovoljno, pa je pravi hit među filmadžijama, ali i Pančevcima, otkriven tek pre neku godinu, kada su tokom manifestacije Noć muzeja i prvi posetioci kročili u lagume vremešnog zdanja Uprave grada iz 1833. godine, koji su u stanju raspadanja, priča za „Politiku”, Miroslav Birclin novopostavljeni v. d. direktora ove pančevačke ustanove kulture.

„Prostor je dospeo u ovakvo stanje, jer se nalazi ispod nivoa sečenja vlage koje je rađeno pre gotovo tri decenije. Podzemne vode rade, memla je uzela maha, a nema kud, jer je zarobljena, što je uzrokovalo dramatično otpadanje maltera i kreča sa zidova. To se više ne dešava samo u donjoj zoni, već su u skorije vreme zahvaćeni i viši delovi zidova. To jeste samo po sebi šteta, ali smo ozbiljno zabrinuti da će uskoro nestati i zabeleške zatvorenika, koje su svojevrsni, dragoceni dokument o prošlim vremenima i istorijskim događajima na ovom prostoru”, dodaje Birclin.

Viši kustos, istoričar muzeja, Srđan Božović, objašnjava da su malene ćelije pritvora najpre služile lokalnim vlastima da sitne kriminalce, pijance… nakon hapšenja smeste pre suđenja, koje se obavljalo na spratu iznad.

– Ovaj prostor je služio mnogim vlastima, od Habzburgovaca preko Austrougara, Kraljevine Jugoslavije, za vreme Drugog svetskog rata hapsili su ovde nacisti, posle i narodne vlasti, a pritvor je „radio” do pedesetih godina prošlog veka. Sve se ovde dešavalo po kratkom postupku. Po zatvaranju utamničenima je određivano suđenje, sledila je odmah i osuda i upućivanje na izdržavanje kazne, a da niko od porodice ni ne zna za šta ih je snašlo. U skučenim ćelijama bilo ih je dvadesetak, u lošim uslovima, na slami, pa iako pritvorenici nisu ovde dugo ležali, toliko je hladno, da ne treba mnogo da se izgubi zdravlje – priča Božović.

A na oljuštenim zidovima je čitava hronika prošlih vremena. Datumi hapšenja, imena neznanih nevoljnika… Paradoksalno, kraj Davidove zvezde su potpisi nemačkih vojnika i partizanskih ilegalaca, koji su odavde izvođeni na vešanje na gradskom trgu, kao i „utisci” državnih neprijatelja posleratnih vlasti, ovdašnjih imućnih paora – kulaka…

– Ovo ne može samo da se renovira, jer bi sanacija i krečenje izbrisali poruke bivših zatvorenika. Stručnjaci konzervatori smatraju da se problem ovolike vlage može rešiti samo kopanjem ispod temelja zgrade i izlivanjem betonske ploče, što je u našem slučaju nerealno. Dok se ne nađe rešenje, u najskorije vreme moramo da konzerviramo zidove, a u međuvremenu da fotografišemo sve natpise, kako bismo sačuvali bar ove još vidljive. Svi veći zahvati su naravno pitanje novca, dodaje v. d. direktora muzeja.

Poveća suma od nekoliko miliona evra moraće da se nađe i za godinama najavljivanu rekonstrukciju čitavog zdanja iz prve polovine 19. veka, u kom se nedavno desio i jedan neobičan susret sa prošlošću. Naime, tokom izložbe „U ime naroda – politička represija 1944–1953”, Novoseljanin Mihalj Boljanac je, sa tek zubom vremena obrađenog zida jedne od muzejskih „tamnica”, saznao da je njegov deda stric upravo ovde završio nakon racije u selu, kada je odveden, a porodica ga od tada nikada nije ni videla ni čula.