Arogantni, pijani turista iz Vašingtona u Evropi

U govoru pred saveznicima iz Severnoatlantske alijanse u Belgiji, Tramp nije potvrdio odanost Amerike članu 5 Povelje NATO koja kaže da se napad na jednu članicu može uzeti kao napad na sve članice, u čemu su Evropljani oduvek videli garancije da će ih Vašington zaštititi u slučaju strane invazije. Ne samo da je prećutao ono što ih je najviše zanimalo – da će Amerika biti tu ako zatreba, već im je i poručio ono što su oni najmanje želeli da čuju – da moraju da počnu da odvajaju dva odsto bruto društvenog proizvoda (BDP) za vojsku jer više ne ide da američki poreski obveznici snose troškove evropske odbrane.

To nije naišlo na dobar prijem u vašingtonskoj spoljnopolitičkoj javnosti koja smatra da je Evropa i dalje najbolji američki prijatelj sa kojim Ameriku spajaju ne samo obostrano korisni vojni i trgovinski sporazumi već i zajedničke vrednosti. Istina, i bivši predsednik Barak Obama je smatrao da ostale članice alijanse moraju da izdvajaju dogovoreni postotak BDP-a za odbranu i da Stari kontinent ne treba da bude u žiži američke spoljne politike, mada on nikada nije javno doveo američko-evropsko savezništvo u pitanje. Najuticajnije američke redakcije redom primećuju da se Tramp nije uklopio u sredinu lidera demokratskih zemalja na samitu vojnog saveza u Briselu ili na sastanku sedam najrazvijenijih zemalja na Siciliji, ali da mu je zato bilo daleko prijatnije u društvu orijentalnih despota koje je posetio na prvoj stanici na putovanju, u Saudijskoj Arabiji.

Možda prekor na račun demokratskih lidera Evrope ne bi toliko parao uši da nije stigao samo nekoliko dana nakon što je predsednik brojnim neizabranim liderima muslimanskih zemalja u kojima se krše ljudska prava poručio da nije došao da im čita lekcije o tome kako treba da žive i organizuju svoje države. Hvalio je velika dostignuća Saudijske Arabije, a kralj, prinčevi i šeici uzvraćali su mu  pohvale tvrdeći da sa ovim predsednikom sviće nova zora američko-zalivskog partnerstva.

Makar na simboličnom nivou, važno je što se Tramp u Briselu laktao i gurao da bi došao u prvi red za fotografisanje, dok je u Rijadu igrao pored Arapa u tradicionalnoj nošnji koji su isukali mačeve.

Liberalni informativni sajt „Dejli bist” otišao je najdalje u kritici predsednika citirajući jednog zvaničnika koji je ocenio da se Tramp u Evropi ponašao kao „arogantni pijani turista koji uleće na podijum i drugima pokazuje kako se igra dok ih gazi a da to i ne primećuje”. Tramp je, istina nezvanično, iz Evrope kritikovao Nemačku da radi nešto „veoma, veoma loše” jer ostvaruje suficit u trgovini sa SAD, ali iz Rijada nije kritikovao Saudijsku Arabiju da radi nešto „veoma, veoma loše” jer bombama zasipa jemenske civile.

Tramp je i u ulozi domaćina u Beloj kući pokazao da se bolje snalazi u društvu diktatora poput egipatskog predsednika, koga je hvalio na sva zvona, nego u društvu evropskih lidera poput Angele Merkel sa kojom se tada jedva rukovao. Zato je u Americi pridat veliki značaj kancelarkinoj izjavi posle samita da Evropa mora da stane na svoje noge umesto da se kao dosad oslanja na partnerstvo sa SAD. Šta bi to moglo da znači za Ameriku? „Vašington post” piše da Evropljani, čak i da to žele, ne mogu tako lako da se odvoje od prekookeanskih saveznika jer nisu izgradili (od NATO) nezavisan sistem odbrane, a i oslanjaju se na trgovinu sa Amerikom koja je veliko tržište za evropske proizvode. Sa druge strane, predviđa se da bi Stari kontinent zaista mogao da počne da vodi više računa o svojoj odbrani, posebno posle izlaska Britanije iz EU jer je upravo London bio kočničar evropskog vojnog osamostaljivanja, insistirajući na transatlantskoj povezanosti. Iako Tramp nije prvi koji je poručio da SAD više neće finansirati evropsku odbranu, Americi je dosad odgovaralo da materijalno i vojno podnosi najveći teret kolektivne odbrane jer je kao sila koja preovlađuje u NATO vršila ogroman uticaj na Evropu.

Posle Trampovog povratka u prestonicu, preovladava strah da je šef Bele kuće odgurnuo proverene transatlantske partnere, ali i nada da Evropa, iako nezadovoljna Vašingtonom, nema kome drugom da se okrene. Ona se toliko čvrsto držala Amerike između ostalog i zbog toga da ne bi potpala pod uticaj drugih sila koje joj se nude kao alternativa.