Delio tikvice da ih ne bi poklonio trgovcu

– Nije ovo prvi put. Godinama imamo iste probleme. Ali srpski proizvođači ne vole o tome da pričaju, jer lako mogu da izgube kupce. I ja tako mogu da prođem, jer već za dva dana beremo novu tonu i po tikvica koje ću, ako ne nađu kupca, takođe baciti.

Pre dva dana Jakovljević je preko dobavljača, kako kaže, primio narudžbinu za „Delez“, a dogovorena cena bila je deset dinara po kilogramu, u gajbama. Kada je sve spakovano, stigla je informacija da kupac odustaje, a ubrzo je usledila i nova ponuda da prepakuje robu u druge gajbe i proda je po sedam dinara po kilogramu.

– Mnogo je uloženo u proizvodnju. Nasledio sam ovaj posao od dede i oca i na dva hektara imam 76 plastenika tikvica, kupusa, paprika, krastavaca i praziluka. Pod tikvicama u plastenicima imam pola hektara. Samo sečenje naručene robe sam platio osam hiljada dinara. Na ponuđenu cenu od sedam dinara, za tonu i po tikvica, ja bih imao zaradu od dve hiljade dinara. E, za te pare bolje da je dam džabe! Neka bar neko ima koristi kad ja nemam”, kaže on.

Ništa novo, ovo je, dodaje, uobičajena priča domaćeg poljoprivrednog proizvođača. Povrtarstvo, jedan od najtežih i najzahtevnijih poslova u poljoprivredi, dovedeno je na najniže grane, a naš sagovornik za to, kaže, ne krivi ni trgovce, ni dobavljače.

On je, nastavlja, kriv što uopšte proizvodi. I drugi proizvođači su krivi takođe.

– Neka trgovci uvoze iz Albanije, Grčke i Makedonije, a mi ćemo našu robu da bacamo jer nemamo kome da je prodamo. Ili da je delimo. Kupus smo takođe bacali. Koštao je od pet do sedam dinara, ali ga nisam delio zbog transporta. Nema više računice – kaže ovaj proizvođač.

Činjenica da je kilogram tikvica juče u „Maksiju“ (prema podacima sa njihovog sajta) koštao 59,99 dinara, a da ga proizvođač ne može prodati ni za deset jasno govori o tome kako stvari stoje u Srbiji.

Agroekonomski analitičar Vojislav Stanković kaže za „Politiku” da sve ovo jasno vodi ka tome da ćemo na kraju proizvođače odbiti od proizvodnje i da ćemo postati uvozno zavisna zemlja, čak i za hranu za čiju proizvodnju imamo sve uslove.

– Postoji sezonska carina na uvoz povrća u periodu kada naš rod pristiže. Problem je, međutim, što mi nemamo distributivne centre u koje bi proizvođači mogli da prodaju robu i da budu sigurni u plasman. Ovako su prepušteni sami sebi. Proizvođač ne može biti i preduzetnik, jer nema znanja – objašnjava Stanković i kaže da je prošle godine bila slična situacija sa paradajzom, kada je zbog toplog vremena naglo sazreo, pa je ga mnogo propalo ili je prodat u bescenje.

Naši sagovornici kažu i da se ne može sve prepustiti tržištu. Trebalo bi štititi proizvođače, uvezati ih sa prerađivačima. Ovako su prepušteni na milost i nemilost trgovaca.

– Još je gore u proizvodnji mesa, gde su troškovi mnogo veći. Ako ne gaje stoku za poznatog kupca, proizvođači prolaze slično na tržištu, ucenjuju ih, samo su u još većem gubitku. Poljoprivreda ima od 9 do 11 odsto udela u BDP-u, međutim ona angažuje velike kapacitete i ima mogućnosti za zapošljavanje. Imamo zemlju i sve neophodno da budemo uspešni, pa je sramota da proizvođači doživljavaju ovakvu sudbinu – kaže Stanković.

„Delez”: Jakovljević nije naš direktni dobavljač

– Poljoprivredni proizvođač Vladimir Jakovljević nije naš direktni dobavljač, te naša kompanija nema kontakt sa ovim proizvođačem i nije dogovorila konkretne uslove isporuke – kažu u „Delezu” za „Politiku”.

Kako naglašavaju, uslovi isporuke koje trenutno imaju dogovorene sa direktnim dobavljačima znatno se razlikuju od onih koje je proizvođač naveo.

– Sarađujemo sa dobavljačima koji zadovoljavaju naše stroge kriterijume kvaliteta i sa kojima gradimo partnerske odnose na obostrano zadovoljstvo – kažu u „Delezu”