Poruke iz slike

Krajem februara u Televiziji B92 bili su vrlo zabrinuti zbog slike o Srbiji koja odlazi u svet. Pomno izveštavajući o neredima tokom demonstracija posle mirnog protestnog mitinga u Beogradu, povodom samoproglašene nezavisnosti Kosova, dakle o napadima na ambasade i o pljačkanju prodavnica, ova televizija je prilično vreme posvetila razmatranju loših posledica tih događaja po ugled zemlje u međunarodnoj javnosti i po političke odnose s državama s kojima se hoće u evropske i evroatlantske integracije.

Bar po nečem – upravo zahvaljujući revnosti Televizije B92 – ovdašnji građani već pripadaju pomenutom internacionalnom krugu. Poput „vrsnih Evropljana”, Holanđana, vlasnika autorskih prava, i još nekih prestižnih članova evropske porodice, i Srbima je priuštena zanimacija zvana „Veliki brat”. Krajem marta završen je „Veliki brat VIP” koji je ubedljivo i upečatljivo potvrdio ono što je bilo jasno od samog početka: na delu je najogavniji, najprizemniji, najisprazniji, najbesmisleniji, najprostačkiji program koji se trenutno može videti na ekranu. Lenčarenje, tračarenje, pijančenje, psovanje, vređanje, ljubakanje, ačenje, blesavljenje, podrigivanje, drapanje, zevanje... u grupi namenski sakupljenih bizarnih tipova. I sve to pred očima voajerski nastrojenog gledališta u kome se bude niske strasti, podstiče alava radoznalost i traži navijački entuzijazam zarad egzekucije nad pretendentima na novac (i slavu?!) Nema tu visprene igre ili ironičnog otklona, nema istinske zabave i zdrave vedrine, nema pozitivnih emocija i podsticajnog ponašanja, nema pametnih poruka i uzornih likova.

Nažalost, i neminovno u svakovrsnoj globalizaciji, „Veliki brat” bi pre ili kasnije sigurno stigao i do Srbije. Suština je, međutim, u pitanju zašto ga je dovela baš Televizija B92, medijska kuća koja se dičila urbanošću i civilizacijskim vrednostima, deklarisala kao visokoprofesionalna RTV stanica, okrenuta intelektualnijoj i zahtevnijoj publici, verna standardima kulturne komunikacije, odlučna da promoviše razum, znanje, toleranciju, kultivisanost...

Pri tako drastičnom izneveravanju proklamovanog identiteta rizikuje se poverenje u istinitost ciljeva i iskrenost namera. Pozivanja na interese komercijalne TV kuće u pogledu visokog rejtinga (2.800 000 gledalaca) i objašnjenja kako se zarada od „Velikog brata” preliva u razvoj istraživačkog novinarstva zvuče licemerno. Jer, B92 preliva ovaj rijaliti šou u druge svoje programe, pravi ga temom informativnih emisija, upošljava tim povodom i voditelje „Dizanja” i analitičare „fenomena”, od „ukućana” stvara junake koje nadalje medijski eksploatiše.

A što se tiče porazne slike Srbije i Srba (naročito onih „slavnih”) koja izranja iz „Velikog brata” – sva sreća što je samo za domaću upotrebu, te nas tako B92 sve zajedno uviđavno čuva od brukanja u svetu.