Поруке из слике

Крајем фебруара у Телевизији Б92 били су врло забринути због слике о Србији која одлази у свет. Помно извештавајући о нередима током демонстрација после мирног протестног митинга у Београду, поводом самопроглашене независности Косова, дакле о нападима на амбасаде и о пљачкању продавница, ова телевизија је прилично време посветила разматрању лоших последица тих догађаја по углед земље у међународној јавности и по политичке односе с државама с којима се хоће у европске и евроатлантске интеграције.

Бар по нечем – управо захваљујући ревности Телевизије Б92 – овдашњи грађани већ припадају поменутом интернационалном кругу. Попут „врсних Европљана”, Холанђана, власника ауторских права, и још неких престижних чланова европске породице, и Србима је приуштена занимација звана „Велики брат”. Крајем марта завршен је „Велики брат ВИП” који је убедљиво и упечатљиво потврдио оно што је било јасно од самог почетка: на делу је најогавнији, најприземнији, најиспразнији, најбесмисленији, најпростачкији програм који се тренутно може видети на екрану. Ленчарење, трачарење, пијанчење, псовање, вређање, љубакање, ачење, блесављење, подригивање, драпање, зевање... у групи наменски сакупљених бизарних типова. И све то пред очима воајерски настројеног гледалишта у коме се буде ниске страсти, подстиче алава радозналост и тражи навијачки ентузијазам зарад егзекуције над претендентима на новац (и славу?!) Нема ту виспрене игре или ироничног отклона, нема истинске забаве и здраве ведрине, нема позитивних емоција и подстицајног понашања, нема паметних порука и узорних ликова.

Нажалост, и неминовно у сваковрсној глобализацији, „Велики брат” би пре или касније сигурно стигао и до Србије. Суштина је, међутим, у питању зашто га је довела баш Телевизија Б92, медијска кућа која се дичила урбаношћу и цивилизацијским вредностима, декларисала као високопрофесионална РТВ станица, окренута интелектуалнијој и захтевнијој публици, верна стандардима културне комуникације, одлучна да промовише разум, знање, толеранцију, култивисаност...

При тако драстичном изневеравању прокламованог идентитета ризикује се поверење у истинитост циљева и искреност намера. Позивања на интересе комерцијалне ТВ куће у погледу високог рејтинга (2.800 000 гледалаца) и објашњења како се зарада од „Великог брата” прелива у развој истраживачког новинарства звуче лицемерно. Јер, Б92 прелива овај ријалити шоу у друге своје програме, прави га темом информативних емисија, упошљава тим поводом и водитеље „Дизања” и аналитичаре „феномена”, од „укућана” ствара јунаке које надаље медијски експлоатише.

А што се тиче поразне слике Србије и Срба (нарочито оних „славних”) која израња из „Великог брата” – сва срећа што је само за домаћу употребу, те нас тако Б92 све заједно увиђавно чува од брукања у свету.