Kud su odletele guske

Sve se ovo često događalo u drugoj polovini prošlog veka u Orlovatu, srednjebanatskom selu pored Tamiša. Bar pola stoleća ranije, sličan prizor iz Orlovata našao se na čuvenoj slici Uroša Predića „Vesela braća, žalosna im majka”. Na njoj momci pevaju zagrljeni blatnjavim sokakom, a prati ih gajdaš. Slikar je hteo da upozori mladež na lošu stranu pijanstva, ali to nije imalo efekta. – Oni su, kad su videli sliku, još danima lumpovali, baš u slavu, za njih, „tako lepog prizora” – pojašnjavao je kasnije slikar.

Pijanke rečenog perjara dugo su se prepričavale, a pominju se i danas kad se želi dočarati kako se nekada lepo živelo i od perja. Laza Nikolić, Rom iz Orlovata, glavni akter ove priče, bio je i najveći sakupljač perja na ovom prostoru, gde ga je bilo najviše u bivšoj Jugoslaviji. Radio je po selima oko Tamiša, Brzave, Nere, gde su Banaćanke masovno držale guske. Ove ptice vole vodu, a daju najkvalitetnije perje, ono što najbolje prolazi na tržištu. Laza je razvio mrežu, znalo se kad dolazi u koje selo, nakon što jata operjaju, a Sose im očupaju perje. Svojevremeno nije bilo domaćinstva u kojem domaćica nije imala bar stotinak gusaka. Samo od perja, ostvarivale su solidnu zaradu.

Zrenjaninac Aleksandar Maukov Šandor prvi je posle Drugog rata uvideo šansu u gajenju gusaka, plasmanu njihovog mesa i perja. On se u Parizu našao daleko pre ekipe filma „Sakupljači perja”, a teme njegovih razgovora bile su takođe guske i perje. Šandor je tamo uspostavio kontakt s jevrejskim lobijem koji je trgovao perjem, a u Francuskoj je odlično prolazila i guščija jetra, kao izuzetno cenjen kulinarski specijalitet. Od tada su, osim što su čerupale perje, Sose u svojim dvorištima i kljukale ove životinje. Naime, ako se guske silom hrane, brzo im se razvija jetra, a ovaj organ ima izuzetnu cenu. Tada se za jetru dobijalo toliko novca koliko i za celu gusku. Posao je cvetao. Šandor je u Zrenjaninu osnovao klanicu za guske, a onda i pogon za obradu perja. Roba je išla na strano tržište. Smatralo se da se perje koristi u proizvodnji eksploziva. Kad se negde zarati perjari traljaju ruke, roba koju valjaju biće na ceni.

Kada je u našem društvu zavladala logika da na selu nema šta da se traži ako seljak nije veleposednik, da ne može da bude ratar bez stotina hektara zemlje, niti stočar bez nekoliko stotina grla krupne stoke, za guske više nije bilo mesta. Neko vreme je bio hit da se osnivaju farme ove živine na kojima ona nije videla ni sunca ni meseca, a kupanje u rekama, jezerima i lokvama mogla je samo da sanja. Da Sosa drži stotinu gusaka – ta to je isuviše malo. Ni velika farma u Melencima nije dugo opstala. Guske su počele da odleću, sada su njihova jata prava retkost.

Tako su perje, guske i njihova džigerica nekada bili vrlo atraktivni izvozni artikli, a danas su jata iščezla s priobalja banatskih reka. Sad su sakupljači perja spali samo na traženje po pijacama, gde se sada ređe mogu čuti reklame „perje, perje, kupujem perje”. Pre nekoliko godina pojavio se Milenko Mišković u mestu Jaša Tomić. Izgradio je pogon za obradu perja, a uspostavio je veze i sa Japanom. Navodno se perje tamo koristi i u proizvodnji hrane. Ova „laka” roba liferovana je avionom. Perje su tražile i druge zemlje. Onda je izvoz stao. Mišković objašnjava da su tržište zagušili Kinezi. Izbacili su na svetsku pijacu stotine brodova perja sa kojih se ono iz pomorskih luka distribuira po svetu. – Tako oni rade, nakupe mnogo robe, naglo je izbace na tržište i tako blokiraju konkurenciju.

Kod nas još ima pokušaja da se na farmama drže guske. Problem je s radnom snagom vičnom za čupanje gusaka. S kljukanjem se stanje promenilo. Sada postoje specijalni pištolji, pa hranjenje ide mnogo brže.