Куд су одлетеле гуске

Све се ово често догађало у другој половини прошлог века у Орловату, средњебанатском селу поред Тамиша. Бар пола столећа раније, сличан призор из Орловата нашао се на чувеној слици Уроша Предића „Весела браћа, жалосна им мајка”. На њој момци певају загрљени блатњавим сокаком, а прати их гајдаш. Сликар је хтео да упозори младеж на лошу страну пијанства, али то није имало ефекта. – Они су, кад су видели слику, још данима лумповали, баш у славу, за њих, „тако лепог призора” – појашњавао је касније сликар.

Пијанке реченог перјара дуго су се препричавале, а помињу се и данас кад се жели дочарати како се некада лепо живело и од перја. Лаза Николић, Ром из Орловата, главни актер ове приче, био је и највећи сакупљач перја на овом простору, где га је било највише у бившој Југославији. Радио је по селима око Тамиша, Брзаве, Нере, где су Банаћанке масовно држале гуске. Ове птице воле воду, а дају најквалитетније перје, оно што најбоље пролази на тржишту. Лаза је развио мрежу, знало се кад долази у које село, након што јата оперјају, а Сосе им очупају перје. Својевремено није било домаћинства у којем домаћица није имала бар стотинак гусака. Само од перја, остваривале су солидну зараду.

Зрењанинац Александар Мауков Шандор први је после Другог рата увидео шансу у гајењу гусака, пласману њиховог меса и перја. Он се у Паризу нашао далеко пре екипе филма „Сакупљачи перја”, а теме његових разговора биле су такође гуске и перје. Шандор је тамо успоставио контакт с јеврејским лобијем који је трговао перјем, а у Француској је одлично пролазила и гушчија јетра, као изузетно цењен кулинарски специјалитет. Од тада су, осим што су черупале перје, Сосе у својим двориштима и кљукале ове животиње. Наиме, ако се гуске силом хране, брзо им се развија јетра, а овај орган има изузетну цену. Тада се за јетру добијало толико новца колико и за целу гуску. Посао је цветао. Шандор је у Зрењанину основао кланицу за гуске, а онда и погон за обраду перја. Роба је ишла на страно тржиште. Сматрало се да се перје користи у производњи експлозива. Кад се негде зарати перјари траљају руке, роба коју ваљају биће на цени.

Када је у нашем друштву завладала логика да на селу нема шта да се тражи ако сељак није велепоседник, да не може да буде ратар без стотина хектара земље, нити сточар без неколико стотина грла крупне стоке, за гуске више није било места. Неко време је био хит да се оснивају фарме ове живине на којима она није видела ни сунца ни месеца, а купање у рекама, језерима и локвама могла је само да сања. Да Соса држи стотину гусака – та то је исувише мало. Ни велика фарма у Меленцима није дуго опстала. Гуске су почеле да одлећу, сада су њихова јата права реткост.

Тако су перје, гуске и њихова џигерица некада били врло атрактивни извозни артикли, а данас су јата ишчезла с приобаља банатских река. Сад су сакупљачи перја спали само на тражење по пијацама, где се сада ређе могу чути рекламе „перје, перје, купујем перје”. Пре неколико година појавио се Миленко Мишковић у месту Јаша Томић. Изградио је погон за обраду перја, а успоставио је везе и са Јапаном. Наводно се перје тамо користи и у производњи хране. Ова „лака” роба лиферована је авионом. Перје су тражиле и друге земље. Онда је извоз стао. Мишковић објашњава да су тржиште загушили Кинези. Избацили су на светску пијацу стотине бродова перја са којих се оно из поморских лука дистрибуира по свету. – Тако они раде, накупе много робе, нагло је избаце на тржиште и тако блокирају конкуренцију.

Код нас још има покушаја да се на фармама држе гуске. Проблем је с радном снагом вичном за чупање гусака. С кљукањем се стање променило. Сада постоје специјални пиштољи, па храњење иде много брже.