Zašto terorizam uspeva

Upravo kod onih na koje treba računati kako bi se zaustavio teroristički talas. Zapadna arogancija i bahatost s kojima su vođeni ratovi protiv Iraka 1991. i 2003. godine, dugogodišnja i celokupna situacija na Bliskom istoku, arapska „proleća”, Libija, Egipat, Sirija, Jemen sve je to povredilo ponos Arapa. Krvave posledice sve češće gledamo.

Jedanaesti septembar 2001. pokazao je da su Pentagon, CIA, NSA i ostale komponente američkog aparata nacionalne bezbednosti bili nesposobni da spreče napade.

Prva pouka posle 11. septembra jeste da nema velike vajde od osvete, budući da oni koji sprovode terorizam ne funkcionišu u pragmatičnim okvirima nagrade i kazne. Avganistan, Sirija i Irak najbolji su dokazi. Od noževa u otetim avionima 11. septembra 2001. do noževa na ulicama Londona 2017. godine.

S jedne strane obični noževi terorista, bombaši-samoubice, kamioni-ubice, a s druge strane nosači aviona, laseri, satelitsko oružje i avioni koji lete i u stratosferu.

I pri svemu tome, dva glavna noseća stuba „Paks amerikana” ostaju neizmenjena: ekonomska strategija globalizacije i težnja za kulturnom dominacijom. Glavni instrumenti za ostvarivanje tih ciljeva u vizuri islamskog sveta, ostaju netaknuti: MMF, Svetska banka i STO, Holivud i „Majkrosoft”. Otuda je i mržnja islamskih masa usmerena, pre svega, protiv američkih pobeda u ovim centralnim političkim oblastima.

„Iskušenje da se probuši američki ili zapadni mehur od sapunice koji se sastoji od sujete i oholosti”, napisao je njujorški sociolog Toni Džad odmah posle 11. septembra 2001.

„Otkako je Rim uništio Kartaginu, nijedna druga velika sila nije dostigla tolike visine kao SAD”, izjavio je 1999. neokonzervativni američki uvodničar Čarls Krauthamer. A izraelski general Arijel Šaron, odmah nakon napada od 11. septembra 2001, rekao je: „Svako ima svog Bin Ladena. Naš se zove Arafat”.

U međuvremenu su se terorističke operacije dosta promenile. Svedoci smo trenda udaljavanja od napada na konkretne pojedinačne ciljeve kao što su političari, a ispoljava se sve veća sklonost ka neselektivnom i nasumičnom ubijanju na koncertima, na sportskim manifestacijama, na ulicama, u metrou...

Motivi, strategija i oružje terorista neprekidno se menjaju, moglo bi se čak reći da se danas ne suočavamo s jednim terorizmom, s jednom vrstom terorizma, već s mnogim terorizmima. Zapravo, perspektive terorizma jačaju, poboljšavaju se kako raste i njihov destruktivni potencijal. I svi su u šoku zbog nevidljivog neprijatelja.

Priroda terorističkih napada poslednjih godina pokazuje da su većinom došli iznutra, iz redovnih funkcija društva, druga ili treća generacija useljenika, što govori da ne postoji sveobuhvatna niti definitivna odbrana.

Najvažnija pouka, pouka koju Zapad vrlo teško prihvata, glasi da je jedina realna odbrana od terorizma, zapravo, kontinuiran i hrabar napor da se pronađu politička rešenja za nacionalne, međudržavne i ideološke sukobe i ratove u koje su umešane SAD, pa i ostatak Zapada. Sve dok se to ne dogodi „radiće” bombe, kamioni, noževi, samoubice. Niko na Zapadu neće biti siguran...