Nekad šiparica i momčić, danas tinejdžeri

Živopisna postavka ne govori samo o starim odevnim predmetima iz prve polovine 20. veka, već i o utuljenoj patrijarhalnoj porodici i zaboravljenom jeziku koji nestaju u posleratnoj industrijalizaciji zemlje, zasnovanoj na revolucionarnoj ideologiji koja potire društvene vrednosti ukorenjene u srpskom, šumadijskom selu.

Ko danas, na primer, porodicu naziva „dom” ili „kuća”, a ukućane „čeljad”? U vremenu socijalističke obnove i izgradnje, porodica je postala „osnovna ćelija društva”. Sa promenom društvenih odnosa, menja se i jezik. Tako je nekada dete ženskog pola bilo „šiparica” do četrnaeste godine, a od desete do petnaeste godine muško dete se naziva „momčić”. Kako danas zovemo decu tog uzrasta? Tinejdžeri!

Nije ovde samo reč o pukim jezičkim „inovacijama” koje su plod globalizacije i tehnološkog napretka čovečanstva, već i o svojevrsnoj identitetskoj dezorijentaciji. Sve do Drugog svetskog rata, odnosi u porodici bili su kristalno jasno postavljeni.

– U patrijarhalnom poretku postojala je utvrđena podela rada prema polu, uzrastu i sposobnostima. O svim poslovima odlučivao je domaćin kuće, dok je domaćica raspoređivala zaduženja ženskim članovima porodice i deci. Od dece se tražilo apsolutno poštovanje roditelja i uopšte poslušnost prema starijima – navodi Radojković.

Šta je „ljuljka”? Ljuljku tkaju žene, na razboju u dva nita, od raznobojne vune, ukrašavaju je balučenim šarama, ponekad oblažu i pamučnim materijalom. U ljuljku, odignutu od zemlje, vezanu najčešće između dva drveta, majka ostavlja dete dok obavlja poljske ili kućne poslove. Tako je nekada u Srbiji radila „praktična žena”.

– Ipak, svu ljubav, pažnju, nežnost, deca su dobijala od majke i ženskih članova porodica, dok se od oca očekivalo da bude ozbiljan i strog – kaže autorka izložbe.

Uobičajeno nizak socijalni položaj seoske porodice određuje i garderobu. Mlađa deca, posebno leti, idu gotovo gola. Svakodnevno, deca nose samo košulju, gaće i prsluk. Samo u izuzetnim prilikama, kakve su crkvene ili porodične svetkovine, deca se obuku lepo i svečano. Novo odelo za đaka obično je kupovano za veće praznike: krsnu slavu, Božić, Svetog Savu, Uskrs i Vrbicu, kada je „valjalo da se dete ponovi”.

– Svakodnevnu odeću teško je bilo sačuvati. Mlađa deca nasleđivala su je od starije braće i sestara. Ostala je sačuvana svečana, praznična nošnja. Kao takva dospela je u zbirke muzeja putem poklona ili otkupa – objašnjava Radojković.

Deca su na nogama imala vunene čarape i „šivenjake” (opanci od sirove svinjske kože), oko pojasa „tkanice”, a na telu „jelek”. Dečaci su nosili gunj, a devojčice suknje: „vunjarke”, „vunjače”, „samubirke”.

– U drugoj polovini 20. veka, kao i danas, deci se kupuje gotovo sve, od odeće i obuće do igračaka, a do pre samo 50 godina roditelji su sami morali da se pobrinu za potrebe novog člana porodice. Majka je prela, tkala, plela, vezla, a otac je od drveta pravio kolevku, dubak, hodalicu, igračku – navodi naša sagovornica.

Tradicionalna materijalna kultura nestala je u današnjem potrošačkom društvu. To je bilo neminovno. Samo da u lavirintima „brendova” ne izgubimo i decu.