Некад шипарица и момчић, данас тинејџери

Живописна поставка не говори само о старим одевним предметима из прве половине 20. века, већ и о утуљеној патријархалној породици и заборављеном језику који нестају у послератној индустријализацији земље, заснованој на револуционарној идеологији која потире друштвене вредности укорењене у српском, шумадијском селу.

Ко данас, на пример, породицу назива „дом” или „кућа”, а укућане „чељад”? У времену социјалистичке обнове и изградње, породица је постала „основна ћелија друштва”. Са променом друштвених односа, мења се и језик. Тако је некада дете женског пола било „шипарица” до четрнаесте године, а од десете до петнаесте године мушко дете се назива „момчић”. Како данас зовемо децу тог узраста? Тинејџери!

Није овде само реч о пуким језичким „иновацијама” које су плод глобализације и технолошког напретка човечанства, већ и о својеврсној идентитетској дезоријентацији. Све до Другог светског рата, односи у породици били су кристално јасно постављени.

– У патријархалном поретку постојала је утврђена подела рада према полу, узрасту и способностима. О свим пословима одлучивао је домаћин куће, док је домаћица распоређивала задужења женским члановима породице и деци. Од деце се тражило апсолутно поштовање родитеља и уопште послушност према старијима – наводи Радојковић.

Шта је „љуљка”? Љуљку ткају жене, на разбоју у два нита, од разнобојне вуне, украшавају је балученим шарама, понекад облажу и памучним материјалом. У љуљку, одигнуту од земље, везану најчешће између два дрвета, мајка оставља дете док обавља пољске или кућне послове. Тако је некада у Србији радила „практична жена”.

– Ипак, сву љубав, пажњу, нежност, деца су добијала од мајке и женских чланова породица, док се од оца очекивало да буде озбиљан и строг – каже ауторка изложбе.

Уобичајено низак социјални положај сеоске породице одређује и гардеробу. Млађа деца, посебно лети, иду готово гола. Свакодневно, деца носе само кошуљу, гаће и прслук. Само у изузетним приликама, какве су црквене или породичне светковине, деца се обуку лепо и свечано. Ново одело за ђака обично је куповано за веће празнике: крсну славу, Божић, Светог Саву, Ускрс и Врбицу, када је „ваљало да се дете понови”.

– Свакодневну одећу тешко је било сачувати. Млађа деца наслеђивала су је од старије браће и сестара. Остала је сачувана свечана, празнична ношња. Као таква доспела је у збирке музеја путем поклона или откупа – објашњава Радојковић.

Деца су на ногама имала вунене чарапе и „шивењаке” (опанци од сирове свињске коже), око појаса „тканице”, а на телу „јелек”. Дечаци су носили гуњ, а девојчице сукње: „вуњарке”, „вуњаче”, „самубирке”.

– У другој половини 20. века, као и данас, деци се купује готово све, од одеће и обуће до играчака, а до пре само 50 година родитељи су сами морали да се побрину за потребе новог члана породице. Мајка је прела, ткала, плела, везла, а отац је од дрвета правио колевку, дубак, ходалицу, играчку – наводи наша саговорница.

Традиционална материјална култура нестала је у данашњем потрошачком друштву. То је било неминовно. Само да у лавиринтима „брендова” не изгубимо и децу.