Novo ruho dedovine

Dragačica – Na zapusteloj dedovini, gde su od 1969. godine samovale prazne zagrade, Milan Filipović završava turističko naselje i čeka prve goste od maja. Poznati čačanski privrednik i suvlasnik „Motoremonta” vratio se u rodnu Dragačicu ne samo u mislima, i ne jedino radi obnove svog starog imetka.

– Čvrsto sam odlučio, zainatio se, da domaćinstva svog zavičaja povežem u turističku zadrugu. Da radi i zaradi svako za sebe, i ja sa njima, ali da svima bude bolje i Dragačica nastavi da živi – kaže za „Politiku” ovaj preduzimljivi čovek, inače profesor mašinstva.

Pripoveda da su u ovom zaseoku Goračića, na južnim padinama Jelice (410–450 metara n. v.) i tačno pet kilometara udaljenom od Guče, stasavale generacije Filipovića. Od čukundede Filipa (1802), pradede Ilije (1837), dede Vidoja (1885), oca Stanka (1927) i njega, Milana (1957), koji je s roditeljima pre četiri decenije, izgledalo je navek, otišao iz Dragačice.

Ono što ga je vratilo nosi svako za sebe. Večita veza s rodnom tačkom. Pre dve godine počeo je ponovo da kući baš tu, i obnavlja staru kačaru iz 1905. i porodične građevine sazidane 1927. i 1953. godine. Dedovini je vratio staro ruho, uz pomoć sećanja i majstora iz sela, ali je unutrašnjost rađena po Internetu, kako bi se uvažila sva evropska merila za turističke standarde.

Dokupio je 20 hektara zemlje, plaćajući jedan 2.500 evra, i nekoliko brvnara u selu pa sad njegovo domaćinstvo ima deset krovova. Kroz dno imanja putuje bezimeni potok bujičar koji će uskoro na tri mesta da zajezeri, a između te tačke i svojih kuća Filipović upravo uređuje sportske terene.

– To nazivamo prostorom gde će gosti trošiti vreme. Naša ciljna grupa, inače, biće porodični poslovni ljudi koje u brvnarama čekaju kupatila, kablovska TV i Internet – veli Milan.

Domaćin veli da mu sledi posao na zapatu jelena lopatara („Mađarska ima 50.000 jedinki i 1.400 farmi, mi nijednu, nemamo ni zakon o farmskom uzgoju”) i opremanje zanatlijskog sokaka: vodenice za mutabdžije i valjaonice za kostret, abadžijskih dućana i radionice za kolara, dok se seoski drvodelja već preorijentisao sa izrade prozora i vrata na suvenire.

Filipović ceni da će zadruga čiju registraciju priprema obuhvatiti 15 domaćinstava sa ovog pobrđa, a za početak sigurnih je pet, sa sedam apartmana: dve kuće Filipovića, zatim domaćinstva Bobana Novičića, Uroša Čakarevića i Vukašina Davidovića.

– Potrošio sam dve godine za pregovore i popili smo 60 tovara vina ne bih li susede odučio od filozofije da žive i rade svaki za sebe, i da seju pšenicu na ovom visu pokušavajući da istovremeno budu seljaci, gospoda, menadžeri, trgovci i robni proizvođači – priča Milan.

Nedavno je, sa još trojicom suseda, ortački kupio mašinu sitnilicu za 150.000 dinara, a sa dvojicom uplatio kineski traktor od 11.000 evra, i povratak zajedništva u duše ostarelih brđana postavio je kao vrhunski zadatak sebi. I zadovoljno pokazuje meštane koji, dok razgovaramo, krče vrzine između svojih strmih polja.

Dragačica je sa nekadašnjih 300 kuća spala na 84 domaćinstva, ima 220 ljudi na biračkom spisku i sedmoro đaka. Škola će se, na sreću, narednih leta umnožiti, kažu matični podaci. Sakupljajući legende, književnik iz Guče Nikola Stojić našao je jednu koja poručuje da je neka Draga, od loze Nemanjića, davno sazidala manastir u ovom kraju. Dobra po duši, zasluži da narod po njoj nazove svoj zaselak, i čitav kraj krsti Dragačevom.