Ново рухо дедовине

Драгачица – На запустелој дедовини, где су од 1969. године самовале празне заграде, Милан Филиповић завршава туристичко насеље и чека прве госте од маја. Познати чачански привредник и сувласник „Моторемонта” вратио се у родну Драгачицу не само у мислима, и не једино ради обнове свог старог иметка.

– Чврсто сам одлучио, заинатио се, да домаћинства свог завичаја повежем у туристичку задругу. Да ради и заради свако за себе, и ја са њима, али да свима буде боље и Драгачица настави да живи – каже за „Политику” овај предузимљиви човек, иначе професор машинства.

Приповеда да су у овом засеоку Горачића, на јужним падинама Јелице (410–450 метара н. в.) и тачно пет километара удаљеном од Гуче, стасавале генерације Филиповића. Од чукундеде Филипа (1802), прадеде Илије (1837), деде Видоја (1885), оца Станка (1927) и њега, Милана (1957), који је с родитељима пре четири деценије, изгледало је навек, отишао из Драгачице.

Оно што га је вратило носи свако за себе. Вечита веза с родном тачком. Пре две године почео је поново да кући баш ту, и обнавља стару качару из 1905. и породичне грађевине сазидане 1927. и 1953. године. Дедовини је вратио старо рухо, уз помоћ сећања и мајстора из села, али је унутрашњост рађена по Интернету, како би се уважила сва европска мерила за туристичке стандарде.

Докупио је 20 хектара земље, плаћајући један 2.500 евра, и неколико брвнара у селу па сад његово домаћинство има десет кровова. Кроз дно имања путује безимени поток бујичар који ће ускоро на три места да зајезери, а између те тачке и својих кућа Филиповић управо уређује спортске терене.

– То називамо простором где ће гости трошити време. Наша циљна група, иначе, биће породични пословни људи које у брвнарама чекају купатила, кабловска ТВ и Интернет – вели Милан.

Домаћин вели да му следи посао на запату јелена лопатара („Мађарска има 50.000 јединки и 1.400 фарми, ми ниједну, немамо ни закон о фармском узгоју”) и опремање занатлијског сокака: воденице за мутабџије и ваљаонице за кострет, абаџијских дућана и радионице за колара, док се сеоски дрводеља већ преоријентисао са израде прозора и врата на сувенире.

Филиповић цени да ће задруга чију регистрацију припрема обухватити 15 домаћинстава са овог побрђа, а за почетак сигурних је пет, са седам апартмана: две куће Филиповића, затим домаћинства Бобана Новичића, Уроша Чакаревића и Вукашина Давидовића.

– Потрошио сам две године за преговоре и попили смо 60 товара вина не бих ли суседе одучио од филозофије да живе и раде сваки за себе, и да сеју пшеницу на овом вису покушавајући да истовремено буду сељаци, господа, менаџери, трговци и робни произвођачи – прича Милан.

Недавно је, са још тројицом суседа, ортачки купио машину ситнилицу за 150.000 динара, а са двојицом уплатио кинески трактор од 11.000 евра, и повратак заједништва у душе остарелих брђана поставио је као врхунски задатак себи. И задовољно показује мештане који, док разговарамо, крче врзине између својих стрмих поља.

Драгачица је са некадашњих 300 кућа спала на 84 домаћинства, има 220 људи на бирачком списку и седморо ђака. Школа ће се, на срећу, наредних лета умножити, кажу матични подаци. Сакупљајући легенде, књижевник из Гуче Никола Стојић нашао је једну која поручује да је нека Драга, од лозе Немањића, давно сазидала манастир у овом крају. Добра по души, заслужи да народ по њој назове свој заселак, и читав крај крсти Драгачевом.