Pustite me da radim svoj posao

Ogorčena sam optužbom da radim po nalogu političara. Nisam, niti sam ikada bila, član neke stranke. Nikada nisam učestvovala u političkim „kombinatorikama”, niti sam se u svom radu svrstavala na stranu „ovih” ili „onih”.

Tekst o nasledstvu Nenada Bogdanovića nisam pisala po nečijem nalogu, već na osnovu informacija kojima sam raspolagala i u uobičajenom dogovoru sa urednicima. Priča o zaostavštini gradonačelnika Beograda pojavila se u sudskim i novinarskim krugovima mesec dana pre objavljivanja teksta u „Politici”. Rukovodeći se isključivo profesionalnim principima, počela sam da se interesujem za nju, a u dogovoru sa urednikom Ozrenom Milanovićem i glavnom urednicom Ljiljanom Smajlović pokušala sam da dođem do dokumenata koji bi potkrepili ono o čemu se govorilo u pola glasa.

Ali, kako je vreme odmicalo – a moja želja da istražim priču postajala veća – tako se sve više ljudi, koji su mogli da daju informacije, povlačilo. Naravno, kao i mnogo puta do tada, bilo je i onih koji su mi pomogli. Od sagovornika koji me nikada nisu doveli u zabludu dobila sam informaciju o zaostavštini Nenada Bogdanovića, koja je kasnije i objavljena. Međutim, dok sam radila na prikupljanju podataka, dnevni listovi „Pravda” i „Kurir” objavili su neke od podataka i tek tada, kada je priča izašla u javnost, objavljen je tekst u „Politici” sa podacima iz suda i navođenjem sume iz zaostavštine kojom se javno licitiralo. Nisam tvrdila da zaostavština Nenada Bogdanovića iznosi 20 ili 25 miliona evra.

Kažu da sam objavila da sam bila u sudnici na raspravi. Nikad to nisam napisala, niti tvrdila. U „Politici” je objavljeno samo da je ostavinskom ročištu prisustvovao „jedan novinar”. I jeste.

Svoje izvore – kako novinari pomalo rogobatno nazivaju poverljive sagovornike – neću otkriti i time prekršiti jedno od osnovnih pravila novinarstva. Isto kao što poverljive sagovornike nisam zloupotrebila ni kada su me upoznali sa podacima koji su formalno nosili oznaku državne tajne – kao što su adrese na kojima se u Beogradu skrivao haški optuženik Ratko Mladić, ili podatke o osumnjičenim teroristima iz Sandžaka.

To što je na papirima pomenutih dokumenata pisalo „državna tajna” nije razlog da javnost ne bude obaveštena o činjenicama koje je zanimaju – što je, bez obzira na sve pretnje i zastrašivanja, osnovni posao novinara.

I te tekstove, kao i onaj o zaostavštini Nenada Bogdanovića, potpisala sam punim imenom i prezimenom, ne svrstavajući se na stranu „ovih” ili „onih”.

Tako ću raditi i ubuduće, na žalost onih koji bi da budu cenzori.