Spasavanje revolucije iz kontejnera

S energijom mladića koji je tokom Drugog svetskog rata kao skojevac učestvovao u najvećim bitkama, proslavljao rođendan tokom operacija za oslobađanje Beograda, ustaje iz fotelje i staje pored mape SFRJ. To je bila i ostala njegova zemlja. Bez graničnih prelaza, pasoša i građanskih ratova.

Potom otvara fioku i poklanja mi značku Prve proleterske. Ima ih još dvadesetak. Posle raspada njegove zemlje, značke su umalo završile u kontejneru, ali ih je on pokupio i spasao. Ideologija mu je poražena, zemlja rasparčana, ali su zastava i značke ostale u sobičku uspomena.

I on sam kao da je muzejski eksponat, poput originalne zastave Prve proleterske, koju je samo on mogao da preuzme iz muzeja i sačuva je za sebe i nekoliko saboraca. Pitanje je da li će imati kome da je preda u nasleđe jer kako će današnji klinci razumeti njegov život: od odrastanja u crvenom i jugoslovenskom predratnom Splitu, odlaska u partizane sa 14 godina i mistične karijere u vojnoj Kontraobaveštajnoj službi, famoznom KOS-u, najmoćnijem Brozovom holdingu.

– Po rođenju sam Hrvat, ali meni to ništa ne znači. Ostao sam marksista i Jugosloven – nastavlja kolekcionar tajni druge Jugoslavije. Splićanin plemićkog porekla, izdanak imućne familije Duplančića, koja je imala i porodični grb, ni u poznim godinama nije skrenuo ni milimetar s Titovog puta. Njegova ispovest podseća na priče iz filmskih žurnala „Zastava filma”, dok na karti prepoznaje svaku tačku na kojoj je vojevala slavna Prva proleterska. I on s njom, nadahnut kao dečak komunističkim idealima. I tada, i sada.

– Drugovi su ošacovali da sam, kao gimnazijalac, pogodan za partijski rad, pa sam tih ratnih godina, kao trinaestogodišnjak, postao član SKOJ-a. Pričali su nam o marksizmu, okupaciji, borbama… Kod nas se fudbal nije igrao tokom okupacije. Na Hajdukovom igralištu su bili tenkovi.

Kada je Italija kapitulirala, u Splitu se predala čitava divizija. Trebalo je evakuisati ogroman vojni materijal, ali su u Sinju bile jake snage ustaša i Nemaca. Split je morao da se odbrani.

– Dvadeset dana smo držali položaje. Nas skojevce su rasporedili u Prvu proletersku. Imao sam 14 godina. Niko nas nije terao u partizane, nismo mi bili kao Srbi u Lici, Kordunu ili Slavoniji, koji su morali ići u partizane jer su ih ustaše klale.

Drug Zdenko je učestvovao i u oslobođenju Zagreba i stigao sve do Trsta. Kao perspektivnog kadra, posle rata ga šalju u Moskvu, gde završava vazduhoplovnu vojnu akademiju, a Veljko Vlahović ga postavlja za partijskog sekretara grupe 19 jugoslovenskih pitomaca u Moskvi. Njegova grupa je uspela da položi državni ispit pre Rezolucije Informbiroa. Duplančić se vraća u Komandu vazduhoplovstva.

Posle sukoba sa Staljinom, Titova vojska dobija naoružanje od Zapada, a on putuje u Ameriku gde se školuje godinu dana. Potom je postavljen u odeljenje za vezu sa stranim vojnim predstavnicima, kao načelnika Vazduhoplovno-mornaričkog odseka. Prekaljen u borbama, školovan u Moskvi i Americi, nalik Klerku Geblu, idealan je prototip oficira KOS-a, vojne kontraobaveštajne, zadužene za sprečavanje dejstava stranih obaveštajnih službi na jedinice i oficire JNA.

Postoje li pipci KOS-a i danas, pitam ga. Nonšalantno odgovara: „Nije više toliko moćan”

Posle pomirenja sa SSSR-om, Jugoslavija se vraća na nabavku sovjetskog naoružanja, a pukovnik odlazi ponovo u Moskvu, od 1974. do 1979. godine.

– Sve savremeno naoružanje JNA je prošlo kroz moje ruke. Potpisao sam licencu za tenk T-72, onda „migove” i raketne sisteme. Imao sam diplomatski status. Dok sam bio u Moskvi, Tito je dva puta dolazio – nastavlja drug Zdenko.

Kaže da maršala nije lično upoznao. Samo mu je slao informacije.

Kada se vratio u Beograd, raspoređen je u Saveznu direkciju za rezerve i promet specijalnih proizvoda. U prevodu, trgovina oružjem. Kontrolisao je posao s nesvrstanima.

– Bio sam zadužen i za pomoć oslobodilačkim pokretima: Palestina, Zambija, Zimbabve, Angola, Tanzanija, Uganda… Prošao sam čitavu Afriku. Kasnije sam se prebacio na sektor kupovine oružja. Tu su dolazila prava iskušenja, pokušaji podmićivanja i vrbovanja. Za razliku od mlađih kolega, odoleo sam. Nisam od onih koji mogu da jedu iz dva tanjira – kaže

Iz SDPR-a je otišao u penziju, u činu pukovnika. Mogao je biti general po hrvatskoj liniji, ali ga to nije interesovalo. Živi u dvosobnom stanu, između Zvezdinog i Partizanovog stadiona. Kada su mu nudili četvorosobni na Ceraku, odbio je.

– Ne pada mi na pamet da mrdam odavde, kad sam već čitav rat proveo po selima – rekao je čovek koji mnogo zna. I to da je u Beograd dolazio Bin Laden po oružje.

– Svakakvi tipovi su se ovde muvali. Liferanti su želeli da kupe oružje za kojekakve pokrete, za diverzante. Nisu dobili ništa – nastavlja stari obaveštajac.

Pitam ga da li je imao kontakte s Bin Ladenom.

– Kao da je važno – odgovara Zdenko. Mučno mu je da govori o svemu što se kasnije događalo, zato što zna pravu istinu. To mu je bio posao. Istina je bolna i razočaravajuća. Zdenko Duplančić je opisuje jednom rečju: „Sr..e!”

Dakle, to nam se dogodilo.