Спасавање револуције из контејнера

С енергијом младића који је током Другог светског рата као скојевац учествовао у највећим биткама, прослављао рођендан током операција за ослобађање Београда, устаје из фотеље и стаје поред мапе СФРЈ. То је била и остала његова земља. Без граничних прелаза, пасоша и грађанских ратова.

Потом отвара фиоку и поклања ми значку Прве пролетерске. Има их још двадесетак. После распада његове земље, значке су умало завршиле у контејнеру, али их је он покупио и спасао. Идеологија му је поражена, земља распарчана, али су застава и значке остале у собичку успомена.

И он сам као да је музејски експонат, попут оригиналне заставе Прве пролетерске, коју је само он могао да преузме из музеја и сачува је за себе и неколико сабораца. Питање је да ли ће имати коме да је преда у наслеђе јер како ће данашњи клинци разумети његов живот: од одрастања у црвеном и југословенском предратном Сплиту, одласка у партизане са 14 година и мистичне каријере у војној Контраобавештајној служби, фамозном КОС-у, најмоћнијем Брозовом холдингу.

– По рођењу сам Хрват, али мени то ништа не значи. Остао сам марксиста и Југословен – наставља колекционар тајни друге Југославије. Сплићанин племићког порекла, изданак имућне фамилије Дупланчића, која је имала и породични грб, ни у позним годинама није скренуо ни милиметар с Титовог пута. Његова исповест подсећа на приче из филмских журнала „Застава филма”, док на карти препознаје сваку тачку на којој је војевала славна Прва пролетерска. И он с њом, надахнут као дечак комунистичким идеалима. И тада, и сада.

– Другови су ошацовали да сам, као гимназијалац, погодан за партијски рад, па сам тих ратних година, као тринаестогодишњак, постао члан СКОЈ-а. Причали су нам о марксизму, окупацији, борбама… Код нас се фудбал није играо током окупације. На Хајдуковом игралишту су били тенкови.

Када је Италија капитулирала, у Сплиту се предала читава дивизија. Требало је евакуисати огроман војни материјал, али су у Сињу биле јаке снаге усташа и Немаца. Сплит је морао да се одбрани.

– Двадесет дана смо држали положаје. Нас скојевце су распоредили у Прву пролетерску. Имао сам 14 година. Нико нас није терао у партизане, нисмо ми били као Срби у Лици, Кордуну или Славонији, који су морали ићи у партизане јер су их усташе клале.

Друг Зденко је учествовао и у ослобођењу Загреба и стигао све до Трста. Као перспективног кадра, после рата га шаљу у Москву, где завршава ваздухопловну војну академију, а Вељко Влаховић га поставља за партијског секретара групе 19 југословенских питомаца у Москви. Његова група је успела да положи државни испит пре Резолуције Информбироа. Дупланчић се враћа у Команду ваздухопловства.

После сукоба са Стаљином, Титова војска добија наоружање од Запада, а он путује у Америку где се школује годину дана. Потом је постављен у одељење за везу са страним војним представницима, као начелника Ваздухопловно-морнаричког одсека. Прекаљен у борбама, школован у Москви и Америци, налик Клерку Геблу, идеалан је прототип официра КОС-а, војне контраобавештајне, задужене за спречавање дејстава страних обавештајних служби на јединице и официре ЈНА.

Постоје ли пипци КОС-а и данас, питам га. Ноншалантно одговара: „Није више толико моћан”

После помирења са СССР-ом, Југославија се враћа на набавку совјетског наоружања, а пуковник одлази поново у Москву, од 1974. до 1979. године.

– Све савремено наоружање ЈНА је прошло кроз моје руке. Потписао сам лиценцу за тенк Т-72, онда „мигове” и ракетне системе. Имао сам дипломатски статус. Док сам био у Москви, Тито је два пута долазио – наставља друг Зденко.

Каже да маршала није лично упознао. Само му је слао информације.

Када се вратио у Београд, распоређен је у Савезну дирекцију за резерве и промет специјалних производа. У преводу, трговина оружјем. Контролисао је посао с несврстанима.

– Био сам задужен и за помоћ ослободилачким покретима: Палестина, Замбија, Зимбабве, Ангола, Танзанија, Уганда… Прошао сам читаву Африку. Касније сам се пребацио на сектор куповине оружја. Ту су долазила права искушења, покушаји подмићивања и врбовања. За разлику од млађих колега, одолео сам. Нисам од оних који могу да једу из два тањира – каже

Из СДПР-а је отишао у пензију, у чину пуковника. Могао је бити генерал по хрватској линији, али га то није интересовало. Живи у двособном стану, између Звездиног и Партизановог стадиона. Када су му нудили четворособни на Цераку, одбио је.

– Не пада ми на памет да мрдам одавде, кад сам већ читав рат провео по селима – рекао је човек који много зна. И то да је у Београд долазио Бин Ладен по оружје.

– Свакакви типови су се овде мували. Лиферанти су желели да купе оружје за којекакве покрете, за диверзанте. Нису добили ништа – наставља стари обавештајац.

Питам га да ли је имао контакте с Бин Ладеном.

– Као да је важно – одговара Зденко. Мучно му је да говори о свему што се касније догађало, зато што зна праву истину. То му је био посао. Истина је болна и разочаравајућа. Зденко Дупланчић је описује једном речју: „Ср..е!”

Дакле, то нам се догодило.