Paja i bećarac prešli u večnost

Dopunjeno izdanje sa još toliko šaljivih stihova, kao i knjigu banatskih arhaizama, nažalost, nije uspeo da objavi, jer mu je uvek falilo novca.

Za pomenutu knjigu pomogli su mu prijatelji, Dušan Žamac, učitelj iz Švedske, i Jožef Miketić, iz Vršca.

Šaljivi, ponekad, i „nezgodni” stihovi, zbog svoje dvosmislenosti, pevaju se u prepoznatoj melodiji bećarca... Harmonika i violina su, uz gotovo obaveznu pratnju kontrabasa, „najpreporučljiviji instrumenti”. Pevaju se „na uvce”, ali i „iz sve snage”, u novije vreme i uz pomoć moćnih decibela elektronike.

Paja Dikulj je zabeležio gotovo 4.000 dvostiha, pitalica, zagonetki i narodnih običaja. „Stihove sam beležio, uglavnom, na svadbama i drugim veseljima, ali i u kafanama, a kad me neko prepozna – diktirao mi je u pero.” „Posebno su mi pomagali prijatelji: Veroljub Rusovan, Jovan Stojčevski, Aleksandar Guga, pokojni Ljuba Jerković... Sa Ljubom Petronijevićem sam odlazio na srpske svadbe u rumunskom Banatu, gde se baš revnosno neguju srpski običaji”.

– Teško mi je što se bećarac sve ređe peva. Potiskuju ga zabrinutost naroda i novokomponovane pesme. Mnoge vrednosti gube značaj, pa sve češće i pesme posvećene Vojvodini kao da su potekle sa istog kalupa. Mada su Srbi, naročito u našoj severnoj pokrajini, ali i šire, poznati po bećarcu, propustili smo da ovaj dvostih upišemo u svetski registar – kao naše nacionalno blago. To je jednostavno dokazivo. Još iz srednjeg veka bećarac Srbi neguju, a po nekima ova vesela pesma vuče korene iz Vizantije, govorio nam je svojevremeno Pavle Mladenović – Paja Dikulj.