Паја и бећарац прешли у вечност

Допуњено издање са још толико шаљивих стихова, као и књигу банатских архаизама, нажалост, није успео да објави, јер му је увек фалило новца.

За поменуту књигу помогли су му пријатељи, Душан Жамац, учитељ из Шведске, и Јожеф Микетић, из Вршца.

Шаљиви, понекад, и „незгодни” стихови, због своје двосмислености, певају се у препознатој мелодији бећарца... Хармоника и виолина су, уз готово обавезну пратњу контрабаса, „најпрепоручљивији инструменти”. Певају се „на увце”, али и „из све снаге”, у новије време и уз помоћ моћних децибела електронике.

Паја Дикуљ је забележио готово 4.000 двостиха, питалица, загонетки и народних обичаја. „Стихове сам бележио, углавном, на свадбама и другим весељима, али и у кафанама, а кад ме неко препозна – диктирао ми је у перо.” „Посебно су ми помагали пријатељи: Верољуб Русован, Јован Стојчевски, Александар Гуга, покојни Љуба Јерковић... Са Љубом Петронијевићем сам одлазио на српске свадбе у румунском Банату, где се баш ревносно негују српски обичаји”.

– Тешко ми је што се бећарац све ређе пева. Потискују га забринутост народа и новокомпоноване песме. Многе вредности губе значај, па све чешће и песме посвећене Војводини као да су потекле са истог калупа. Мада су Срби, нарочито у нашој северној покрајини, али и шире, познати по бећарцу, пропустили смо да овај двостих упишемо у светски регистар – као наше национално благо. То је једноставно доказиво. Још из средњег века бећарац Срби негују, а по некима ова весела песма вуче корене из Византије, говорио нам је својевремено Павле Младеновић – Паја Дикуљ.