Trampova fatamorgana

Odmah je počela demonizacija malog zalivskog emirata. Više arapskih zemalja prekinulo je diplomatske odnose, Kataru je zavedena saobraćajna blokada, a krenulo je i preispitivanja porodičnog stabla koje vladare Katara vezuje za osnivača vehabijske škole islama.

Uzalud su u Dohi pokušavali da objasne da su komentari rezultat hakerskog napada. Iza dobro koordinisane akcije stajao je Tramp odlučan da u vremenima opasnog rivaliteta šiitskog Irana i sunitske Saudijske Arabije stane na stranu Rijada.

Osude i presude Kataru su vrhunac američkog licemerstva koje se meri sumom od 110 milijardi dolara – toliko iznose dogovorene prodaje američkog oružja Saudijcima.

Vašington izdvaja Katar kao jedinog saveznika ekstremizma, a prećutkuje činjenicu da su većinu terorista u napadu na Ameriku pre 17 godina činili Saudijci kojima je upravljao još jedan Saudijac – Osama bin Laden. Prećutkuje da su saudijski fudbaleri nedavno, na početku kvalifikacionog meča sa Australijom u Adelaidi, odbili da poštuju minut ćutanja za žrtve terorističkog napada u Londonu.

Tramp ruši balanse i promoviše konfrontaciju u regionu koji je podeljen kao što je uvek bio. On se sveti Iranu zbog podrške režimu sirijskog predsednika Bašara el Asada, ali prenebregava činjenicu da je više od 2.000 Iranaca od početka rata u Siriji poginulo štiteći Asada, ali i boreći se protiv džihadista Islamske države.

Narušeno je i jedinstvo Saveta za saradnju zemalja Zaliva, jer nisu sve zemlje članice spremne da ih postroji saudijski kralj. Kuvajt je ispod većinski šiitskog Iraka, a šiiti čine trećinu njegovog stanovništva. U Bahreinu je jedan od izvora tenzija sunitska dinastija koja vlada većinskim šiitima. U Omanu odavno procenjuju da su dobri odnosi sa Iranom ključ bezbednosti sultanata.

Iako Ujedinjeni Arapski Emirati imaju teritorijalne sporove sa Iranom, ne manje su zainteresovani za sigurnost Ormuski prolaz i iz trgovinskih razloga. Tamošnji šeici nisu spremni da žive pod saudijskim kišobranom i pokazali su da nemaju nikakvu toleranciju prema političkom islamu kakav promoviše kuća Sauda.

Katar, s druge strane, ne deli etno-religijske tenzije i izazove nestabilnosti svojih suseda, niti želi da sluša njihove komande. Katar nije štedeo sredstva za islamističke grupe u Egiptu, Libiji, Siriji, Gazi, Jemenu. Umnogome zahvaljujući Kataru (i Turskoj) Muslimanska braća držala su se na vlasti u Kairu pre nego što su uklonjeni u vojnom udaru.

Vladar u Dohi želi solidne poslovne odnose sa Iranom, bitne o zbog zajedničke eksploatacije prirodnog gasa. Put kolizije sa Rijadom i Abu Dabijem bio je neizbežan. Pre tri godine tri zemlje Zaliva povukle su svoje ambasadore nezadovoljne kako Al Džazira (u katarskom vlasništvu) izveštava o gušenju arapskog proleća. Nesporazumi su bili izglađeni – sve dok se nije pojavio Tramp.

Američki predsednik želi snažnu sunitsku koaliciju protiv Irana i jasno je da namerava da Katar „dovede u red” svestan da emirat ne može da opstane bez američkih garancija njegove bezbednosti. Turska, koja je poslala vojnike za Katar, ipak je od male pomoći.

Bivši predsednik Džordž V. Buš poremetio je balanse regiona svrgavanjem sa vlasti Sadama Huseina otvarajući vrata arapskog sveta pojačanom uticaju Irana. Barak Obama je nuklearnim ugovorom sa Teheranom spustio nivoe tenzije, ali nije smirio Zaliv.

Trampov problem je što ni jedan od njegovih partnera ne zaslužuje podršku kakvu dobija. Saudijska Arabija je fundamentalistička teokratija sa istorijom podrške raznim terorističkim organizacijama i ambicijama da svoju radikalnu viziju islama – vehabizam – izvozi u sve krajeve sveta gde ima muslimana.

Egipat se od vremena vojnog udara 2013. pretvara u diktaturu na čijem je čelu još jedan feldmaršal u civilu koji ne mari za demokratiju, oslanja se na vojsku i policiju a svojim potezima uništava već dovoljno razorenu ekonomiju.

Turska ima drugu najveću armiju u NATO, ali i predsednika koji svojom islamističkom agendom razara sekularni legat Mustafe Kemala, hapšenjima i progonima guši demokratiju i svekolike slobode, a hegemonističke ambicije ga inspirišu da vojni interveniše u Siriji i Iraku i da šalje vojnike za Katar.

Izrael i njegova desničarska vlada sistematski nastavljaju judeizaciju okupirane arapske zemlje minirajući šanse za obnovu mirovnog dijaloga i davanja države Palestincima. Dok god Tramp nastavi da bespogovorno ispunjava sve zahteve izraelskih konzervativaca mira neće biti.

Šef Bele kuće šalje municiju konzervativcima u Teheranu koji su protiv kompromisa sa Zapadom. Pokušava da pritisne Iran preteći izolacijom, sankcijama i oštrijom konfrontacijom – sve u pokušaju da Islamsku Republiku primora da odustane od svojih regionalnih angažmana. U tome postoji samo jedan mali problem – Iran neće popustiti.

Tramp misli da će projektom arapskog NATO povratiti stabilnost Bliskom istoku. Čista fatamorgana. Američki predsednik svojim uplitanjem ne da obezbeđuje bezbednost regiona već je antiiranskom opsesijom direktno ruši. Konačni rezultat, barem na kraće vreme, jeste novi haos.

Vašington prenebregava da je Iran neophodan za mir na Bliskom istoku. Američko svrstavanje između sunita i šiita, između Saudijske Arabije protiv Irana neće doneti ništa dobro. Zauzimanjem strane Tramp sebe diskvalifikuje kao mogućeg mirotvorca. Ako uopšte ima takvu ambiciju.