Трампова фатаморгана
Доналд Трамп је током америчко-муслиманског самита у Ријаду 23. маја покренуо жестоку кампању против Ирана тражећи међународну изолацију извозника „сукоба међу шиитима и сунитима и тероризма” и „терористичке државе број један” – само две године откако је шест светских сила, укључујући САД, са Техераном потписало нуклеарни споразум који је обећавао да ће оборити глобалне и тензије у региону.
Два дана после, владар Катара, Тамим бин Хамад ел Тани, објавио је контроверзни коментар у коме помирљиво говори о Ирану, Хамас брани као легитиман палестински покрети и показује разумевање према Муслиманској браћи, најстаријом исламистичкој организацији Блиског истока.
Одмах је почела демонизација малог заливског емирата. Више арапских земаља прекинуло је дипломатске односе, Катару је заведена саобраћајна блокада, а кренуло је и преиспитивања породичног стабла које владаре Катара везује за оснивача вехабијске школе ислама.
Узалуд су у Дохи покушавали да објасне да су коментари резултат хакерског напада. Иза добро координисане акције стајао је Трамп одлучан да у временима опасног ривалитета шиитског Ирана и сунитске Саудијске Арабије стане на страну Ријада.
Осуде и пресуде Катару су врхунац америчког лицемерства које се мери сумом од 110 милијарди долара – толико износе договорене продаје америчког оружја Саудијцима.
Вашингтон издваја Катар као јединог савезника екстремизма, а прећуткује чињеницу да су већину терориста у нападу на Америку пре 17 година чинили Саудијци којима је управљао још један Саудијац – Осама бин Ладен. Прећуткује да су саудијски фудбалери недавно, на почетку квалификационог меча са Аустралијом у Аделаиди, одбили да поштују минут ћутања за жртве терористичког напада у Лондону.
Трамп руши балансе и промовише конфронтацију у региону који је подељен као што је увек био. Он се свети Ирану због подршке режиму сиријског председника Башара ел Асада, али пренебрегава чињеницу да је више од 2.000 Иранаца од почетка рата у Сирији погинуло штитећи Асада, али и борећи се против џихадиста Исламске државе.
Нарушено је и јединство Савета за сарадњу земаља Залива, јер нису све земље чланице спремне да их построји саудијски краљ. Кувајт је испод већински шиитског Ирака, а шиити чине трећину његовог становништва. У Бахреину је један од извора тензија сунитска династија која влада већинским шиитима. У Оману одавно процењују да су добри односи са Ираном кључ безбедности султаната.
Иако Уједињени Арапски Емирати имају територијалне спорове са Ираном, не мање су заинтересовани за сигурност Ормуски пролаз и из трговинских разлога. Тамошњи шеици нису спремни да живе под саудијским кишобраном и показали су да немају никакву толеранцију према политичком исламу какав промовише кућа Сауда.
Катар, с друге стране, не дели етно-религијске тензије и изазове нестабилности својих суседа, нити жели да слуша њихове команде. Катар није штедео средства за исламистичке групе у Египту, Либији, Сирији, Гази, Јемену. Умногоме захваљујући Катару (и Турској) Муслиманска браћа држала су се на власти у Каиру пре него што су уклоњени у војном удару.
Владар у Дохи жели солидне пословне односе са Ираном, битне о због заједничке експлоатације природног гаса. Пут колизије са Ријадом и Абу Дабијем био је неизбежан. Пре три године три земље Залива повукле су своје амбасадоре незадовољне како Ал Џазира (у катарском власништву) извештава о гушењу арапског пролећа. Неспоразуми су били изглађени – све док се није појавио Трамп.
Амерички председник жели снажну сунитску коалицију против Ирана и јасно је да намерава да Катар „доведе у ред” свестан да емират не може да опстане без америчких гаранција његове безбедности. Турска, која је послала војнике за Катар, ипак је од мале помоћи.
Бивши председник Џорџ В. Буш пореметио је балансе региона свргавањем са власти Садама Хусеина отварајући врата арапског света појачаном утицају Ирана. Барак Обама је нуклеарним уговором са Техераном спустио нивое тензије, али није смирио Залив.
Трампов проблем је што ни један од његових партнера не заслужује подршку какву добија. Саудијска Арабија је фундаменталистичка теократија са историјом подршке разним терористичким организацијама и амбицијама да своју радикалну визију ислама – вехабизам – извози у све крајеве света где има муслимана.
Египат се од времена војног удара 2013. претвара у диктатуру на чијем је челу још један фелдмаршал у цивилу који не мари за демократију, ослања се на војску и полицију а својим потезима уништава већ довољно разорену економију.
Турска има другу највећу армију у НАТО, али и председника који својом исламистичком агендом разара секуларни легат Мустафе Кемала, хапшењима и прогонима гуши демократију и свеколике слободе, а хегемонистичке амбиције га инспиришу да војни интервенише у Сирији и Ираку и да шаље војнике за Катар.
Израел и његова десничарска влада систематски настављају јудеизацију окупиране арапске земље минирајући шансе за обнову мировног дијалога и давања државе Палестинцима. Док год Трамп настави да беспоговорно испуњава све захтеве израелских конзервативаца мира неће бити.
Шеф Беле куће шаље муницију конзервативцима у Техерану који су против компромиса са Западом. Покушава да притисне Иран претећи изолацијом, санкцијама и оштријом конфронтацијом – све у покушају да Исламску Републику примора да одустане од својих регионалних ангажмана. У томе постоји само један мали проблем – Иран неће попустити.
Трамп мисли да ће пројектом арапског НАТО повратити стабилност Блиском истоку. Чиста фатаморгана. Амерички председник својим уплитањем не да обезбеђује безбедност региона већ је антииранском опсесијом директно руши. Коначни резултат, барем на краће време, јесте нови хаос.
Вашингтон пренебрегава да је Иран неопходан за мир на Блиском истоку. Америчко сврставање између сунита и шиита, између Саудијске Арабије против Ирана неће донети ништа добро. Заузимањем стране Трамп себе дисквалификује као могућег миротворца. Ако уопште има такву амбицију.
Подели ову вест
Комeнтар успeшно додат!
Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.


