Ljudi su postali kopije televizijske slike

Delo za koje je autorka Elfrida Jelinek dobila Nestorovu nagradu za najbolju dramu na nemačkom jeziku za 2016. godinu prevela je Jelena Kostić Tomović.

– Dok u poznatom mitu Orfej čitavo vreme peva, Euridika ne govori. Kod Elfride Jelinek Euridika govori sve vreme, a Orfej peva preko saundtreka. Autorka i u ovom slučaju raspravlja o odnosu muškarca i žene, ali priču uzdiže i na dodatni nivo progovorivši o savremenom društvu u kojem se televizija, mediji i estrada nalaze na vrhu, a onaj ko ima pameti, neki filozof, pesnik kao što je Euridika, ne dobija šansu. Komad je angažovan, njegov jezik je prava unutrašnja realnost u kojem Euridika izlazi iz mita koji poznajemo i gradi savremenu sliku sveta žene u vremenu u kojem živimo, kaže Ivana Vujić i zaključuje kako je, nažalost, slika naše stvarnosti – Elfridina konstatacija: „Mi stalno govorimo šta nije dobro, ali ništa ne činimo da se bilo šta promeni”.   

– Euridika kod Elfride Jelinek, poput Euridike kod Rilkea, ostaje u Hadu iako to nije njen poraz već je to ostvarenje njene slobode. Samo što su sve te velike dvorane, stadioni samo polja za razigravanje muka ovoga sveta, bola i grešaka. Napraviti sve te hale u kojima će se jako mnogo zarađivati, obrtati veliki novac, s jedne strane, sa druge tim novcem praviti ratove.

Elfrida Jelinek osporavana je zbog političkih stavova koje je iznosila u javnosti, ali i u svojim književnim delima. Istovremeno je značajan reformator nemačkog pozorišta, a nesporna je i umetnička vrednost njenih dela koja po originalnosti stila i jezičkog eksperimentisanja spadaju u sam vrh svetske dramske književnosti.

– Ona je izuzetna ličnost koja tvrdi da smo svi mi postali kopije televizijske slike. Ona retko izlazi iz svog doma, ali stalno gleda televiziju, analizira te kopije, slike i pokušava vrlo mudro da pravi svoje dramsko tkanje. Elfrida bez zazora govori da su ljudi svoje doživljaje danas prodali skupo ili jeftino da bi sami postali događaj. Mi bežimo u događaje svih vrsta, prodaćemo sve što imamo po svaku cenu i živećemo u događaju, primećuje naša sagovornica.

Elfrida se ne miri! Danas svi mi ćutimo, naglašava Ivana Vujić. Rediteljka za naš list kaže kako smo svi polako oguglali na bol oko nas. „Danas sedimo, udobno ležimo na svojim krevetima, a ispod je bol i patnja. Čovek ipak mora tome da se suprotstavi. Tolika količina bola i patnje mora da prestane ili da se pronađe uzrok tome, a ne da to budu samo dnevni događaji, kao što je neka dobra šminka: specijalne trepavice, krema za telo, sunce. Mančesterska nesreća je tragedija ovog sveta, više ne možete da živite mirno već ste stalno u strahu, a u strahu ste zato jer je kapital zavladao svetom. To je svet koji je izgubio svoj kompas, svet estrade, zabave, velikih hala… Živimo suviše lagano, ne borimo se, ne okupljamo se u grupe. Eto zašto je zavladala estrada, zašto je danas novac postao zvezda”.

Elfrida Jelinek je dobila Nobelovu nagradu za književnost 2004. godine. Odličan je poznavalac svetske literature, prevodilac, završila je dva odseka muzičke akademije… Poznata je i njena neurotična veza sa autoritarnom majkom, da joj je deo porodice stradao u koncentracionom logoru što je kod Elfride izazvalo radikalne posledice: prekid studija, psihijatrijski tretman. Ipak, iako zatvorena i naizgled nepokretna ona želi da deluje na civilizaciju, odnosno ne želi da stoji po strani.

– Elfrida ima ironiju prema svim stvarima, ovoga puta nalazi ironiju prema Orfeju, najvećem ljubavniku svih vremena pored Romea. Autorka postavlja pitanje da li Orfej zaista toliko voli Euridiku ili ona njemu treba da bi ga obožavala i da bi mu bila pratilja. Da li mi zaista umemo da volimo ili su to samo laži i lični interesi? Šta je to i gde smo? Kakvu vrstu ljubavi možemo uspostaviti u današnjem svetu u kojem smo mi kopije televizijske slike?– kaže Ivana Vujić koja će u predstavi „Senka, Euridika govori” pokušati da pronađe ove odgovore.