Arturo Markes – najpopularniji kompozitor u Srbiji

– Pomislio sam ko je taj Markes? Znam za Marka Markesa vozača moto-trka i za poznatog pisca. Ipak, moram da primetim da je Danson br. 2 veoma dobro delo – kaže Felc koji će predvoditi naš orkestar na koncertu u novobeogradskom bloku 13, između Ušća i Palate Srbija, na mestu na kojem će se u budućnosti nalaziti nova zgrada Beogradske filharmonije.

Mocart u džungli

Ko je onda taj Arturo Markes (1950)? Reč je o najpoznatijem meksičkom kompozitoru. Odrastao je u porodici marijači muzičara, i u delu „Danson” slikovito je predstavio atmosferu i zvuke ove fascinantne zemlje. Delo je širom sveta popularisao svetski poznati venecuelanski dirigent Gustavo Dudamel. Publika je mogla da presluša ovo delo i prilikom glasanja na sajtu Beogradske filharmonije, a popularnost ove kompozicije može da se dovede i u vezu s tim što je ono bilo lajtmotiv popularne Amazonove serije „Mocart u džungli”.

Ova serija, u kojoj Gael Garsija Bernal igra meksičkog dirigenta, zasnovana je na memoarima oboistkinje Bler Tindal. Govori o zakulisnim radnjama u svetu klasične muzike, a jedan od scenarista je i Roman Kopola, sin Fransisa Forda Kopole. Između ostalog, Bernal putuje iz Njujorka u Veneciju da ponovo pronađe inspiraciju. Sreće opersku zvezdu (Moniku Beluči), i želi da je vrati na scenu...

Gabrijel Felc bio je u prilici da diriguje na koncertima na otvorenom, s tim da se dobro seća jedne kiše koja je pokvarila „Karminu Buranu” i prekinula koncert, te se stoga raduje najavljenom suncu za predstojeću nedelju.

– Verujem da će doći veliki broj ljudi koji inače ne posećuje naše koncerte, što je veoma dobro – ističe Felc, i na komentar da se publika, koja je glasala za repertoar koncerta, ovaj put nije odlučila za Mocarta, kaže: Želite da to komentarišem kao Nemac? Ha-ha. Često sam ga dirigovao i ovaj put, ako je tako publika htela, nije mi žao. Drago mu je i što će Zubin Mehta na kraju koncerta dirigovati Finale Pete Betovenove simfonije. „On je među najpoznatijim dirigentima na svetu. Poštujem ga, mogao bih da mu budem sin”, kaže Felc koji je došao u Beograd još u sezoni 2009/10.

– Osećam odgovornost što vodim najbolji orkestar na Balkanu i to mi mnogo znači. Beograd nije samo još jedan grad u koji idem, on ima veliko mesto u mom životu – ističe 46-godišnji dirigent rođen u Berlinu.

O tome šta je prevagnulo da prihvati poziv Beogradske filharmonije, objašnjava:

– Nisam imao negativnu predstavu o Srbiji. Informisan sam šta se dešavalo u Jugoslaviji pre 1991. pa sve do bombardovanja Srbije. Beograd ima muzičku tradiciju. Tu su i drugi centri: Madrid, Lisabon, London, Pariz, Varšava, Moskva, ali i Beč, Beograd, Budimpešta. Ja tu ne vidim problem. Orkestar je veoma dobar i motivisan. U trenutku kad mi je stigla ta ponuda, nemački muzičari želeli su da ostanem u Dortmundu, a ponuđeno mi je i da predajem u Minhenu. Mlad sam za profesora, pa sam se odlučio za Dortmund i Beograd. Načinio sam dobar izbor, smatra Felc.

Njegova ideja, kako objašnjava, sastoji se u tome da naš orkestar bude kompaktan, da sviraju i slušaju jedni druge, da budu povezani.

Klasika za bogate

Felc je odrastao u Istočnoj Nemačkoj i kaže da je većini ljudi prva pomisao na njegov zavičaj – policija, zatvor, zid. „Jeste bila loša ekonomska situacija ali nije fer govoriti da je sve loše. Imao sam priliku da steknem veoma dobro obrazovanje...”

A koliko se danas sve promenilo ilustruje primerom da trubač u Berlinskoj filharmoniji, kao jedan od pet najboljih na svetu, jeste zvezda, dok u manjim gradovima muzičari nisu cenjeni među običnim svetom niti ih ko prepoznaje na ulici.

– Osamdesetih godina prošlog veka ljudi su za odlazak na koncert oblačili najlepše odelo, pripremali su se za delo koje će biti izvedeno i slušali su ga na disku kod kuće. Danas ima previše onih koji nemaju pojma o klasici, iako bi trebalo da muzika bude deo života svakog od nas. I ne mislim sada na skidanje muzike sa Jutjuba na telefon, mada i to je u redu. Kad kažem muzika mislim – sedi i koncentriši se na ono što drugo ljudsko biće svira samo za tebe.

Felc naglašava da ima i entuzijasta koji znaju sve o klasici.

– U Japanu mi je jedan čovek doneo sve moje diskove da mu potpišem. Pitam sam se odakle mu sve to! Posle koncerta je bila zabava. Jedan gospodin je ustao, rekao da je isto delo slušao 1964. godine, zna i ko je dirigovao i ko je bio solista. Seća se da je bila sredina marta, da je sedeo u drugom redu i da je tempo bio nešto brži od mog. Možete li da verujete – pita Felc.

U Americi je, pak, problem, druge prirode. „Tamo nemaju svi novca da priušte odlazak na koncert. Američko društvo je raslojeno na siromašne i superbogate. U Evropi je možda i najbolja situacija, jer postoji tradicija – priča dirigent koji intenzivno uči srpski, a kao svoju strast navodi vožnju motorom i oldtajmere.

– Imam porodicu, hoću i njoj da se posvetim. Želim svojoj deci da budem otac a ne ujak. Nisam radoholik, želim vreme i za sebe.