Drugosrbijanci protiv ćirilice

Svi smo pratili ispade u kampanji protiv ćirilice u Hrvatskoj kada su hrvatski ekstremisti razbijali table ispisane ovim pismom u Vukovaru. No svašta se dešavalo i mimo kamera u kampanji protiv ćirilice koja je shvaćena kao „srpsko pismo“ i kao obeležje postojanja srpskog naroda. Zaboravili smo i spaljivanje ćiriličnih knjiga u Hrvatskoj ili, još dalje u prošlost, zabranu ćirilice u NDH 1941. i u Srbiji 1915. u vreme okupacije.

Isto tako, i mimo očiju domaće javnosti, prolazi diskriminacija ćirilice u BiH i Crnoj Gori. Protiv gušenja ćirilice u Podgorici nedavno je bio organizovan i protest jer su tamošnje vlasti onemogućile ili otežale dobijanje svedočanstava i drugih školskih dokumenata na ćirilici. Organizatori protesta tvrde da crnogorska vlast „sve radi da se izbegne zakonska i ustavna jednakost ćirilice i latinice”.

Obraćajući se okupljenima, poslanik Milun Zogović rekao je da je proterivanje ćirilice nastavak borbe protiv tradicionalne Crne Gore i da „dok se drugi ponose svojim pismom, ovde se ćirilica nastoji predstaviti kao zastarela stvar koja služi za propagiranje srpstva”. Ovim smo došli i do suštine motiva antićirilične kampanje – ćirilica je simbolično obeležje srpskog naroda a ne samo jedno od dva pisma u upotrebi.

Tako postaje razumljiviji iracionalni animozitet prema ćirilici i u drugosrbijanskim krugovima koji su prihvatili antićirilični narativ. 

CEO TEKST SAMO U ŠTAMPANOM I DIGITALNOM IZDANjU