Život posle smrti

Sa svakim novim detaljem podgrevane su nedoumice, pre svega u pogledu Apisove uloge u eventualnim tajnim pregovorima sa neprijateljem, odnosno i u pogledu navodnih dogovora Aleksandrovog dvora i Šenbruna. Drugim rečima: mit o Apisu je zaživeo posle njegove smrti, što bi se moglo slikovito uporediti sa vaskrsenjem nemirnog duha „Crne ruke”. 

U Beogradu se 1923. pojavila brošura anonimnog autora „Solunski proces 1916–1917” u kojoj je istaknuto da je proces bio „u dubokoj uzročnoj vezi sa pregovorima Austrije o separatnom miru” (sa silama Antante). Postulirano je „da su se unutrašnji razlozi poklopili sa spoljnopolitičkom nuždom” i zaključeno: „Crnorukci nisu pogubljeni zbog neke lične krivice, već iz političkih razloga.”

Izvesno su politička razmišljanja, donekle opravdavana političkim potrebama, doprinela nastanku nedoumica o stvarnoj ulozi Apisa i „Crne ruke”, ali i samoj krizi koja je u drugoj fazi Velikog rata ophrvala srpsku vladu i njen dvor. Do sličnog razvoja došlo je i po svršetku Drugog svetskog rata, odnosno uoči i za vreme pokretanja revizije Solunskog procesa, kada su tadašnji Titovi vlastodršci „prilagodili” istinu o Apisu aktuelnim političkim potrebama.

I rasprave novijeg vremena na temu Apisovog delovanja bile su nošene političkim pobudama – posebno one koje su pokrenute u vreme obeležavanja jubileja Velikog rata. Reč su uzeli mahom politički povodljivi ili pomodarski nastrojeni istoričari, ali i javne ličnosti bez temeljitog znanja, sklone paušalnim ocenama. Biljana Srbljanović, primera radi, uporedila je Apisa sa Vojislavom Koštunicom, a nešto više od tri decenije pre nje je Dobrica Ćosić uporedio Apisa – sa Džemsom Bondom... Istoričar novije generacije Čedomir Antić neumorno ukazuje da je Apis bio junak i voleo svoju zemlju, ali i da nije verovao u demokratiju. On zaključuje da nedostatak kritičnosti – pre svega analize „kakav je danas odnos prema idealima za koje se (Apis) zalagao” – može dati negativan primer mladim generacijama.

Moglo bi se razumeti da Antićevi (ipak suzdržani) komentari upućuju na njegovo anglofilstvo i na postulate koje je izvesno preuzeo u vreme magistarskih studija na engleskom univerzitetu u Bristolu: u nekim elementima podsećaju na teze kontroverznog Kristofera Klarka. Šta međutim reći o istoričarima poput Olge Manojlović Pintar, višeg naučnog saradnika na Institutu za noviju istoriju Srbije?  

Manojlovićeva je u jeku rasprave o izvesno diskutabilnoj inicijativi prenošenja Apisovih posmrtnih ostataka iz Soluna u Beograd postavila načelno pitanje – za koje vrednosti se Srbija danas zalaže? Potom je obrazložila da je Apis „čovek koji je (bio) inicijator i organizator dva atentata” i da zbog toga ne može da bude uzor mladim generacijama u Srbiji.

Premda doktor filozofskih nauka i navodni stručnjak za „kolektivna sećanja i istorijsku svest”, Manojlovićka je u najmanju ruku propustila da se informiše o ulozi Apisa u Majskom prevratu i u Sarajevskom atentatu. To se posebno odnosi na činjenicu da Apis ne samo da nije bio organizator Majskog prevrata već je njemu pripisana uloga bila još jedan u nizu razloga za njegovo pogubljenje kojim je stavljena tačka na najbolniju tačku saučesništva Beča u pripremama za atentat na kralja Aleksandra Obrenovića. Zaverenici su uz podršku austrijske tajne službe pripremali uklanjanje kralja Aleksandra sa prestola i inauguraciju Karađorđevića, a sedište im je bio „Srpski sto” u elitnom bečkom hotelu „Imperijal”. Kada je austrougarski car Karl Prvi pristao na obnovu Srbije sa dinastijom Karađorđević na čelu, (4/17. marta 1917) u Solunu je donesena odluka da se uhapšeni oficiri izvedu pred sud.