Живот после смрти

Са сваким новим детаљем подгреване су недоумице, пре свега у погледу Аписове улоге у евентуалним тајним преговорима са непријатељем, односно и у погледу наводних договора Александровог двора и Шенбруна. Другим речима: мит о Апису је заживео после његове смрти, што би се могло сликовито упоредити са васкрсењем немирног духа „Црне руке”. 

У Београду се 1923. појавила брошура анонимног аутора „Солунски процес 1916–1917” у којој је истакнуто да је процес био „у дубокој узрочној вези са преговорима Аустрије о сепаратном миру” (са силама Антанте). Постулирано је „да су се унутрашњи разлози поклопили са спољнополитичком нуждом” и закључено: „Црнорукци нису погубљени због неке личне кривице, већ из политичких разлога.”

Извесно су политичка размишљања, донекле оправдавана политичким потребама, допринела настанку недоумица о стварној улози Аписа и „Црне руке”, али и самој кризи која је у другој фази Великог рата опхрвала српску владу и њен двор. До сличног развоја дошло је и по свршетку Другог светског рата, односно уочи и за време покретања ревизије Солунског процеса, када су тадашњи Титови властодршци „прилагодили” истину о Апису актуелним политичким потребама.

И расправе новијег времена на тему Аписовог деловања биле су ношене политичким побудама – посебно оне које су покренуте у време обележавања јубилеја Великог рата. Реч су узели махом политички поводљиви или помодарски настројени историчари, али и јавне личности без темељитог знања, склоне паушалним оценама. Биљана Србљановић, примера ради, упоредила је Аписа са Војиславом Коштуницом, а нешто више од три деценије пре ње је Добрица Ћосић упоредио Аписа – са Џемсом Бондом... Историчар новије генерације Чедомир Антић неуморно указује да је Апис био јунак и волео своју земљу, али и да није веровао у демократију. Он закључује да недостатак критичности – пре свега анализе „какав је данас однос према идеалима за које се (Апис) залагао” – може дати негативан пример младим генерацијама.

Могло би се разумети да Антићеви (ипак суздржани) коментари упућују на његово англофилство и на постулате које је извесно преузео у време магистарских студија на енглеском универзитету у Бристолу: у неким елементима подсећају на тезе контроверзног Кристофера Кларка. Шта међутим рећи о историчарима попут Олге Манојловић Пинтар, вишег научног сарадника на Институту за новију историју Србије?  

Манојловићева је у јеку расправе о извесно дискутабилној иницијативи преношења Аписових посмртних остатака из Солуна у Београд поставила начелно питање – за које вредности се Србија данас залаже? Потом је образложила да је Апис „човек који је (био) иницијатор и организатор два атентата” и да због тога не може да буде узор младим генерацијама у Србији.

Премда доктор филозофских наука и наводни стручњак за „колективна сећања и историјску свест”, Манојловићка је у најмању руку пропустила да се информише о улози Аписа у Мајском преврату и у Сарајевском атентату. То се посебно односи на чињеницу да Апис не само да није био организатор Мајског преврата већ је њему приписана улога била још један у низу разлога за његово погубљење којим је стављена тачка на најболнију тачку саучесништва Беча у припремама за атентат на краља Александра Обреновића. Завереници су уз подршку аустријске тајне службе припремали уклањање краља Александра са престола и инаугурацију Карађорђевића, а седиште им је био „Српски сто” у елитном бечком хотелу „Империјал”. Када је аустроугарски цар Карл Први пристао на обнову Србије са династијом Карађорђевић на челу, (4/17. марта 1917) у Солуну је донесена одлука да се ухапшени официри изведу пред суд.