Dirigent s pendrekom

– Junaci priča iz ove knjige su meni drage kolege koje sam posebno uvažavao. Poklonio sam im prostor da ih sačuvam od zaborava. Junaci moje knjige su duhoviti, vispreni, čestiti, časni, pošteni, lucidni, a ponekad i naivni, nikada zlobni. Pisao sam kako su oni kazivali. Jedan od njih je, a bio je fakultetski obrazovan čovek, sa nama razgovarao ne upotrebljavajući padeže. Kada smo ga pitali zbog čega tako govori, rekao nam je: „Za kojoj mi trebaju, kad si imam pendrek i on, sine, zna svi padeži”, kazuje Petrović.

Posle rata, počinje jedna od Petrovićevih priča, primljena su tri stražara sa osnovnom četvororazrednom školom.

– Jedan od njih bio je naš Ljuba Panić iz Balinovca kod Prokuplja. Često je znao da kaže: „Kude nas u dom, padeži i ne postoje.” Rešio Ljuba da se stručno usavrši i da napreduje u službi. Međutim, propisi su nalagali da niko ne može da bude stariji stražar bez osmogodišnje škole. Obrati se Ljuba sa još nekoliko radnika nadležnima da u okviru doma polažu po skraćenom programu osmogodišnju školu. Pošto im je nadležno ministarstvo odobrilo da polažu u domu, Ljuba prione na knjigu i poče vrlo ozbiljno da uči. Zapeo Ljuba da uči fiziku, a poče i da ga hvata panika da se ne obruka na ispitu. Nije ni slutio da se njegov prijatelj dogovorio sa jednim od profesora iz komisije da se našale sa Ljubom kada bude odgovarao na pitanja... Ljuba, ipak, položi i završi osmogodišnju školu – prepričava Petrović jednu od anegdota iz svoje knjige.

Nije se libio dugogodišnji stražar da javno govori, ali i u knjizi piše, o događajima u kojima su glavni akteri bili ljudi koji su rukovodili domom.

– Upravnik Marko (Marko Letić, jedan od upravnika prim. aut) pozva telefonom prijavnicu doma. Sa druge strane se začu: „Je’m ’leb”. Marko ponovo pozva i opet bi isto. Siđe on do prijavnice pored koje je stajala poveća grupa zaposlenih. Odjednom, oni se raziđu kud koji. Ostade samo Ljuba Panić. Pita upravnik Ljubu: „Je li, bre, gde su svi ovi ljudi što su bili kod tebe?” „Razbežaše se upravniče, mislili su da ide mečka, a ne čovek”. Na to će Marko: „Kako to misliš”? „Pa tako, neko reče bežite, evo ide upravnik”, Ljuba reče: „Pa, ako ide upravnik, ne ide mečka, a oni se raštrkaše kao da gi ujedoše štrkljevi.” Marko se nasmeje pa ga uzgred i priupita: „Je li Ljubo, što se ti ne javljaš na telefon kada zovem, nego samo kažeš: ’Je’m ’leb’?” „Upravniku, da ti kažem, ja kad je’m nikomu se ne javljam na telefon, a po Ustavu imam pravo da  je’m i za vreme dok radim.” Marko se nasmeja i ode prema upravnoj zgradi, a Ljuba ostade da dovrši svoj obrok – jedna je od anegdota.

Petrović se u razgovoru za naš list priseća i kako je grupa njegovih kolega iz službe obezbeđenja volela da se predstavlja u gradu, ali i šire da su vaspitači, nastavnici, pravnici, pedagozi, ali nikako i stražari...

– Posle duge sedeljke u „Rubinu” i posle dosta ispijenih špricera, pita me jedan od sada pokojnih prijatelja: „Je li, bre, Savo, šta ti radiš u domu?” Ja ga odmerim i kao iz topa odgovorih: „Ja sam dirigent.” Onda me on priupita: „Je li, bre, šta imaš od škole kad si dirigent?” Ja mu kažem da za moju palicu ne treba konzervatorijum, već moralna podobnost, na šta se on slatko nasmeja. Od tada, pa do smrti me je pozdravljao rečima: „Zdravo dirigentu”, što je meni uvek bilo smešno – sa osmehom prepričava Stanimir Petrović.

Pisao je i o sebi u knjizi. Zabeležio je kada je zaspao „zbog medikamenata koje je pio zbog čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu”.

– Prethodnog dana imao sam bekstvo, pobegla su četiri maloletnika pored mene a da ih nisam video. Desilo mi se da zaspim u 17 sati ispred ambulante. Za to bekstvo, koliko sam ja bio kriv, toliko su bile i neposredne starešine, jer nisu želeli da shvate težinu moje bolesti. Posle tog bekstva, načelnik Službe Radovan Karić u dogovoru sa nadzornikom Milosavom Ćulibrkom, uz saglasnost upravnika doma Žarka Antića, doneli su mi krevet na prijavnicu i rekli: „Evo, ovde je tvoje radno mesto.” Mene je taj njihov postupak toliko ražestio da sam demonstrativno napustio posao i otišao kod lekara i otvorio bolovanje, a zatim sam izašao pred invalidsku komisiju i otišao u penziju. Ovo sam zapisao da bih zadovoljio sujetu mnogih mojih kolega, mada je meni to bio neslavan kraj radnog veka. Ipak, upamćen sam kao jedini radnik straže kome su nadzornik i načelnik dali krevet za spavanje na radnom mestu – prisetio se svog odlaska u penziju Petrović.