Drumovi opasniji od side i malarije

Kada pogine jedan čovek to je tragedija, a kada nastrada hiljadu ljudi, to je – statistika, rekao je jednom prilikom Staljin. Ova neobična sentenca Josifa Visarionoviča, može se uzeti kao metafora odnosa većine država prema sve većem broju nastradalih u saobraćajnim nesrećama na svim svetskim meridijanima.

Prema najnovijim izveštajima Svetske zdravstvene organizacije zasnovanim na statistikama od 2000. godine, ako se nastavi postojeći trend saobraćajnih nesreća i broja žrtava, može se očekivati da do 2015. godine u svetu smrtno strada čak 20 miliona ljudi. To je više nego što će odneti zajedno malarija, sida i tuberkuloza. Uz to posledice povređivanja trpeće više od milijarde ljudi.

Posebno dramatično stanje je u nerazvijenim zemljama i onima u razvoju zbog nagle motorizacije i svega što ona sobom nosi. Nedovoljna saobraćajna kultura, neodgovarajuća edukacija, kako vozača tako i pešaka, uz zastareli vozni park, odnose svojevrstan danak u krvi. Stanje nije mnogo bolje ni u visokorazvijenim zemljama, gde su na udaru najviše pešaci kao najmanje zaštićena kategorija u saobraćaju.

U Ujedinjenim nacijama ukazuju na svojevrstan paradoks da se mnogo više pažnje u javnosti posvećuje pomenutim bolestima, nego nastradalima u saobraćaju.

Zbog toga su u Svetskoj organizaciji pokrenuli pitanje bezbednosti u saobraćaju smatrajući ga izuzetno važnim u savremenom svetu. Ukazano je na neophodnost donošenja svojevrsnog političkog okvira za njegovo rešavanje, odnosno smanjivanje broja nastradalih i povređenih. Značajno mesto zauzima bezbednost pešaka, kao socijalno najugroženije kategorije i u razvijenim zemljama. Zaključak je da se u okviru saobraćajnih rešenja najviše pažnje poklanja vozačima, odnosno saobraćaju na putevima i ulicama u naseljenim mestima, dok su problemi bezbednosti pešaka marginalizovani. Za njih je sve manje prostora, posebno u gradskim jezgrima, oko škola i lokacijama gde se okuplja više ljudi.

Kao primer navodi se Indija koja doživljava svojevrstan saobraćajni bum. Sve je više novih vozila, novih vozača, različitih kategorija učesnika u saobraćaju (biciklista, pešaka, lakih komercijalnih vozila, taksija, čak i zaprega i sl.) i sve više nastradalih pešaka. Iskustva su slična i u Kini, najmnogoljudnijoj zemlji sveta. Čak 70 odsto smrtnih slučajeva od povređivanja uzrokovano je saobraćajnim nesrećama, a godišnja izdvajanja za saniranje posledica prelazi osam milijardi dolara.

Svetska banka je preporučila da se deset odsto od donacija koje vlade razvijenih zemalja daju u humanitarne svrhe, izdvoji za rešavanje problema bezbednosti u saobraćaju. Međutim, malo je vlada koje su odgovorile na ovaj apel. Čak ni britanska, kao i mnoge druge, nije reagovala i nije izdvojila ni funtu, iako je otvoreno priznala problem.

Posebno pitanje je kako rešavati problem rehabilitacije povređenih čiji broj dostiže milione. U ovoj kategoriji pešaci su najugroženiji, jer spadaju u socijalno najnižu grupu. Za njihovo lečenje i oporavak potrebna su ogromna finansijska sredstva, a veoma često i staratelji tokom dužeg vremenskog perioda, a ogromna je i grupa onih kojima je briga drugog lica potrebna do kraja života.

Stanje nije ništa bolje ni u našoj zemlji, kao ni u okruženju. Samo u Srbiji materijalna šteta izazvana saobraćajnim nesrećama iznosi upravo onoliko kolika je vrednost svih ulaganja u putnu privredu od 1990. godine do danas. Zato je posebno važno da se već dugo i predugo najavljivan novi Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima usvoji u Skupštini. Ali, on sam po sebi neće rešiti problem. Prevencija je jedna od najvažnijih stvari, ukazuje studija Ujedinjenih nacija, a za to je neophodna koordinisana akcija, od edukacije u školama, uređenja javnih saobraćajnica, bolje obuke budućih vozača, do podizanja opšte svesti o opasnostima koje vrebaju na drumovima i ulicama...