Друмови опаснији од сиде и маларије

Када погине један човек то је трагедија, а када настрада хиљаду људи, то је – статистика, рекао је једном приликом Стаљин. Ова необична сентенца Јосифа Висарионовича, може се узети као метафора односа већине држава према све већем броју настрадалих у саобраћајним несрећама на свим светским меридијанима.

Према најновијим извештајима Светске здравствене организације заснованим на статистикама од 2000. године, ако се настави постојећи тренд саобраћајних несрећа и броја жртава, може се очекивати да до 2015. године у свету смртно страда чак 20 милиона људи. То је више него што ће однети заједно маларија, сида и туберкулоза. Уз то последице повређивања трпеће више од милијарде људи.

Посебно драматично стање је у неразвијеним земљама и онима у развоју због нагле моторизације и свега што она собом носи. Недовољна саобраћајна култура, неодговарајућа едукација, како возача тако и пешака, уз застарели возни парк, односе својеврстан данак у крви. Стање није много боље ни у високоразвијеним земљама, где су на удару највише пешаци као најмање заштићена категорија у саобраћају.

У Уједињеним нацијама указују на својеврстан парадокс да се много више пажње у јавности посвећује поменутим болестима, него настрадалима у саобраћају.

Због тога су у Светској организацији покренули питање безбедности у саобраћају сматрајући га изузетно важним у савременом свету. Указано је на неопходност доношења својеврсног политичког оквира за његово решавање, односно смањивање броја настрадалих и повређених. Значајно место заузима безбедност пешака, као социјално најугроженије категорије и у развијеним земљама. Закључак је да се у оквиру саобраћајних решења највише пажње поклања возачима, односно саобраћају на путевима и улицама у насељеним местима, док су проблеми безбедности пешака маргинализовани. За њих је све мање простора, посебно у градским језгрима, око школа и локацијама где се окупља више људи.

Као пример наводи се Индија која доживљава својеврстан саобраћајни бум. Све је више нових возила, нових возача, различитих категорија учесника у саобраћају (бициклиста, пешака, лаких комерцијалних возила, таксија, чак и запрега и сл.) и све више настрадалих пешака. Искуства су слична и у Кини, најмногољуднијој земљи света. Чак 70 одсто смртних случајева од повређивања узроковано је саобраћајним несрећама, а годишња издвајања за санирање последица прелази осам милијарди долара.

Светска банка је препоручила да се десет одсто од донација које владе развијених земаља дају у хуманитарне сврхе, издвоји за решавање проблема безбедности у саобраћају. Међутим, мало је влада које су одговориле на овај апел. Чак ни британска, као и многе друге, није реаговала и није издвојила ни фунту, иако је отворено признала проблем.

Посебно питање је како решавати проблем рехабилитације повређених чији број достиже милионе. У овој категорији пешаци су најугроженији, јер спадају у социјално најнижу групу. За њихово лечење и опоравак потребна су огромна финансијска средства, а веома често и старатељи током дужег временског периода, а огромна је и група оних којима је брига другог лица потребна до краја живота.

Стање није ништа боље ни у нашој земљи, као ни у окружењу. Само у Србији материјална штета изазвана саобраћајним несрећама износи управо онолико колика је вредност свих улагања у путну привреду од 1990. године до данас. Зато је посебно важно да се већ дуго и предуго најављиван нови Закон о безбедности саобраћаја на путевима усвоји у Скупштини. Али, он сам по себи неће решити проблем. Превенција је једна од најважнијих ствари, указује студија Уједињених нација, а за то је неопходна координисана акција, од едукације у школама, уређења јавних саобраћајница, боље обуке будућих возача, до подизања опште свести о опасностима које вребају на друмовима и улицама...