Na Petrovaradinu živo i pre koncerata

Dok posetioci „Egzita” spavaju, umorni od celonoćnog đuskanja, i tek u kasnim popodnevnim satima, nakon razbuđivanja, dogovaraju sa prijateljima novu rutu provoda, u festivalskom prostoru je tokom dana živo.

Službe, zadužene da više desetina hiljada posetilaca uživa ne samo u muzici već i propratnim sadržajima, čiste prostor, zaposleni na štandovima donose nove količine hrane, pića, suvenira, oni za bezbednost obilaze i proveravaju zaštitne ograde i kontrolišu da li je sve kako treba. Radnici komunalnih službi vodom iz cisterne polivaju staze, prolaze, kao i parter jedne od najposećenijih bina – Dens arene, kako bi u novoj noći festivala bilo što manje prašine.

Stanislava Slankamenac i njena drugarica Jelena Živanov još pre 17 sati žure ka glavnom ulazu „Egzita”. Obe iz Novog Sada, ove godine su, kako kažu, spojile lepo i korisno – rade ali i uživaju. Stanislava je na jednoj od blagajni, a Jelena na štandu brze hrane. Stanislava pre obaveza na tvrđavi ima i smenu u kampu na Štrandu.

– Zanimljivo je i nije mi naporno, pa sve traje samo nekoliko dana. Kako blagajna radi samo do jedan sat, ostatak noći mogu sa društvom da odem na koncerte – kaže Stanislava.

Jelena dodaje da joj je šef rekao da kada nije gužva i kada se dogovori sa kolegama može da „švrćne” po „đavi”. Ipak, ni jedna ni druga, priznaju uz osmeh, nisu stigle da provere „lajnap” (listu i satnicu nastupa) pa se instinktivno opredeljuju do koje bine će otići posle posla.

Braća Nenad i Predrag Popov iz Vrbasa su ove godine pre postavljanja aparata za kokice morali da, kažu, prođu ozbiljnu obuku. Polagali su obuku za protivpožarnu zaštitu, obavili sanitarne preglede, naučili kako da koriste „kešles”, uređaj koji podseća na stari model mobilnog telefona uz pomoć kojeg skidaju novac kupcima s kartica jer se sve transakcije na festivalu obavljaju bezgotovinski.

Nije im bilo teško, jedino se brinu da li će izdržati sva četiri dana, tačnije noći. Na tvrđavi su već od popodneva a ostaju do šest ujutru. Za svako veče spremili su po 120 kilograma kukuruza kokičara, dovoljno ulja, a i cene su formirali tako da budu jeftinije od onih u centru Novog Sada. Uniformu nemaju, ali zato jedan od braće kaže da je namerno obukao majicu sa portretom Boba Marlija.