На Петроварадину живо и пре концерата

Док посетиоци „Егзита” спавају, уморни од целоноћног ђускања, и тек у касним поподневним сатима, након разбуђивања, договарају са пријатељима нову руту провода, у фестивалском простору је током дана живо.

Службе, задужене да више десетина хиљада посетилаца ужива не само у музици већ и пропратним садржајима, чисте простор, запослени на штандовима доносе нове количине хране, пића, сувенира, они за безбедност обилазе и проверавају заштитне ограде и контролишу да ли је све како треба. Радници комуналних служби водом из цистерне поливају стазе, пролазе, као и партер једне од најпосећенијих бина – Денс арене, како би у новој ноћи фестивала било што мање прашине.

Станислава Сланкаменац и њена другарица Јелена Живанов још пре 17 сати журе ка главном улазу „Егзита”. Обе из Новог Сада, ове године су, како кажу, спојиле лепо и корисно – раде али и уживају. Станислава је на једној од благајни, а Јелена на штанду брзе хране. Станислава пре обавеза на тврђави има и смену у кампу на Штранду.

– Занимљиво је и није ми напорно, па све траје само неколико дана. Како благајна ради само до један сат, остатак ноћи могу са друштвом да одем на концерте – каже Станислава.

Јелена додаје да јој је шеф рекао да када није гужва и када се договори са колегама може да „шврћне” по „ђави”. Ипак, ни једна ни друга, признају уз осмех, нису стигле да провере „лајнап” (листу и сатницу наступа) па се инстинктивно опредељују до које бине ће отићи после посла.

Браћа Ненад и Предраг Попов из Врбаса су ове године пре постављања апарата за кокице морали да, кажу, прођу озбиљну обуку. Полагали су обуку за противпожарну заштиту, обавили санитарне прегледе, научили како да користе „кешлес”, уређај који подсећа на стари модел мобилног телефона уз помоћ којег скидају новац купцима с картица јер се све трансакције на фестивалу обављају безготовински.

Није им било тешко, једино се брину да ли ће издржати сва четири дана, тачније ноћи. На тврђави су већ од поподнева а остају до шест ујутру. За свако вече спремили су по 120 килограма кукуруза кокичара, довољно уља, а и цене су формирали тако да буду јефтиније од оних у центру Новог Сада. Униформу немају, али зато један од браће каже да је намерно обукао мајицу са портретом Боба Марлија.