Osmeh – lekovito čudo velike moći

Sklo­ni­ja su mu de­ca ko­ja se u to­ku da­na spon­ta­no na­sme­ju bar 400 pu­ta, za raz­li­ku od od­ra­slih ko­ji to či­ne sa­mo pet­na­e­stak pu­ta. To ipak ne zna­či da i sta­ri­ji lju­di ne tre­ba da se po­tru­de, jer upra­vo hu­mor i smeh je­su naj­ja­ča oru­đa i sa­ve­zni­ci u pro­ce­su ozdra­vlje­nja i bo­ljeg kva­li­te­ta ži­vo­ta u po­znom do­bu. 

– Smeh je pro­iz­vod naj­vi­šeg ni­voa ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu le­ve i de­sne mo­žda­ne he­mis­fe­re. U pi­ta­nju je fi­zi­o­lo­ški fe­no­men, od­go­vor na­šeg ner­vnog si­ste­ma na ko­mič­nu si­tu­a­ci­ju. Kad ana­li­zi­ra­mo reč i struk­tu­ru ne­ke ša­le ko­ja nas za­sme­je od sr­ca, po­sle ana­li­ze u mo­zgu do­la­zi do sti­mu­la­ci­je nje­go­vog mo­tor­nog de­la či­me se ak­ti­vi­ra skup po­kre­ta i ob­li­ku­je se zvuk. Kad bi se sva­ka sta­ri­ja oso­ba sme­ja­la bar 15 mi­nu­ta na dan, ima­la bi ve­li­ke šan­se da ni­ka­da ne stek­ne pro­ble­me u ra­du sr­ca – ob­ja­šnja­va dr Mi­čić i pod­se­ća da je na pu­tu ozdra­vlje­nja va­žno i da sta­ri­ji ume­ju da se na­ša­le na sop­stve­ni ra­čun, da što vi­še pri­ča­ju aneg­do­te i vi­ce­ve, što će nji­ho­vom te­lu do­ne­ti bla­go­det.   

Struč­nja­ci tvr­de da, po­red to­ga što pod­mla­đu­je sr­ce i mo­zak, smeh sma­nju­je bol, ja­ča krv­ne su­do­ve, po­ve­ća­va od­bram­be­nu moć, ubr­za­va po­sto­pe­ra­tiv­ni opo­ra­vak... I to ni­je kraj do­brih stra­na zdra­vog sme­ha. Ša­ljiv­dži­je će ka­za­ti da je nje­go­va sva­ko­dnev­na upo­tre­ba va­žna u bor­bi pro­tiv stre­sa i ne­da­ća i da ga je naj­bo­lje ko­ri­sti­ti kao pro­tiv­o­trov kod lju­di ko­ji obo­le­va­ju od hro­nič­ne ozbilj­no­sti. Oko­re­li hu­mo­ri­sti do­da­ju i da smeh či­sti or­ga­ni­zam od štet­nih ma­te­ri­ja, kao što su pa­kost, za­vist, ego­i­zam…

Ki­ko­ta­nje de­fi­ni­tiv­no sma­nju­je pro­iz­vod­nju hor­mo­na stre­sa i po­pra­vlja ras­po­lo­že­nje, is­ti­če dr Mi­čić, a sa sa­mo 15 mi­nu­ta sme­ja­nja dnev­no sti­če­mo šan­su da nas za­o­bi­đu sr­ča­ni pro­ble­mi. Na­še te­lo će ta­da bi­ti u bo­ljoj for­mi jer kad se na­sme­je­mo sto pu­ta na dan to je isto kao da smo ve­sla­li 10 mi­nu­ta dnev­no ili 15 mi­nu­ta vo­zi­li bi­cikl. 

I psi­ho­te­ra­pe­ut Alek­san­dra Jan­ko­vić uve­ra­va da se smeh i hu­mor u psi­ho­di­jag­no­sti­ci sma­tra­ju po­zi­tiv­nim prog­no­stič­kim zna­kom. Uko­li­ko sta­ri­ja oso­ba ima smi­sla za hu­mor, a struč­njak uspe da je „po­zo­ve” na smeh, ona čak mo­že i da se pod­smeh­ne sop­stve­noj pa­to­lo­gi­ji.

– Ka­da se na li­cu ta­kve oso­be po­ja­vi osmeh, pa čak i smeh na sop­stve­ni ra­čun, on­da zna­mo da je ona do­šla u fa­zu da je sprem­ni­ja da sa­vla­da ne­zdra­ve aspek­te unu­tar svo­je lič­no­sti. Smeh je po­zi­ti­van di­jag­no­stič­ki in­di­ka­tor da će se oso­ba ko­ja je u sta­nju psi­hič­kog po­re­me­ća­ja, za­pra­vo, ra­ni­je opo­ra­vi­ti. Jer, hu­mor je naj­ja­če oru­đe i sa­ve­znik u pro­ce­su ozdra­vlje­nja, a ima i funk­ci­ju re­lak­sa­ci­je – ob­ja­šnja­va Jan­ko­vi­će­va i pod­se­ća da je čak i go­rak smeh po­ka­za­telj men­tal­ne ži­vo­sti.

– Ta­kva oso­ba i te ka­ko ima po­tre­bu da se ra­du­je. A du­ho­vi­ti lju­di ni­ka­da ne sta­re. Ipak, kod nas se ve­li­ki broj gra­đa­na pre­ma sta­ri­ma po­na­ša s po­što­va­njem, čak i iz­ve­snim za­zo­rom, sa­mo za­to što su to lju­di u go­di­na­ma. Če­sto se pred nji­ma ustru­ča­va­ju da pri­ča­ju o mno­gim te­ma­ma. Ta­kve pred­ra­su­de do­vo­de do to­ga da se sta­ri­ji ose­ća­ju od­ba­če­no i usa­mlje­no u za­jed­ni­ci, a to ni­je u re­du. Pa ka­ko Ame­ri­kan­ci ži­ve i obla­če se kao da su u naj­bo­ljim go­di­na­ma, na se­bi no­se ve­dre bo­je i po na­či­nu obla­če­nja i sta­vu se­be vra­ća­ju u po­zi­ci­ju ne­ko­ga ko je ve­o­ma bi­tan deo za­jed­ni­ce. To je, na pri­mer, za po­hva­lu i ta­ko tre­ba da ra­de i na­ši sta­ri­ji su­gra­đa­ni – pred­la­že psi­ho­te­ra­pe­ut Alek­san­dra Jan­ko­vić.