Najezda pčela na Novi Beograd

Akcija je uspešno završena, pčele su prebačene u karantin, a sugrađanin je otišao svojim putem, zahvalan Slađanu Simonoviću, iz „Beogradskog udruženja pčelara”, koji mu je bez pogovora izašao u susret.

Sve rojeve koje ukloni ekipa ovog udruženja pčelara nosi u karantin gde se dalje prati njihov razvoj i zdravstveno stanje jer to nisu pčele koje su izašle iz košnice, koje su kontrolisane, nego one koje su se same razmnožavale godinama i uspele da prežive.

– Kad ih smestimo u karantin moramo redovno da ih hranimo, medom ili šećerom. Ako prezime i ostanu zdrave, možemo da ih priključimo domaćim pčelinjim zajednicama. Ali, da bismo mogli da ih smestimo u košnice i nahranimo, godišnje nam je potrebno oko 6.000 evra za njihovo gajenje – napominje pčelar Slađan Simonović.

Za razliku od ranijih godina, u prethodnih nekoliko meseci u Beogradu je ipak primećeno nešto manje pčela i osa. To, ipak, ne znači da prepadnuti sugrađani redovno ne traže pomoć od stručnjaka da uklone rojeve koji se često nastanjuju u dimnjacima, roletnama, na tavanima, raznim pukotinama, šupljinama zgrada…

Samo ove godine Slađan Simonović je notirao 135 lokacija gde žive divlje pčele. Sa nekih je skinuo košnice, a sa pojedinih nije uspeo jer teren nije bio pristupačan. U knjizi u kojoj vodi evidenciju zabeležio je da rojeva pčela najviše ima u Novom Beogradu i na Savskom vencu.

– Baš u ovom periodu godine pčele se se namnožavaju, tako da u Beogradu trenutno ima više od 5.000 pčelinjih zajednica. Jednu može da čini od nekoliko hiljada do 30.000-40.000 pčela. Sugrađanima ipak nije svejedno kad im na terasi osvane košnica puna pčela. Ne posmatraju ih kao insekte koji treba da žive na takvom mestu. A istina je da su pčele bića koja sama biraju mesto gde će da se nastane, a najviše vole centralne opštine Vračar, Palilulu, Savski venac i Voždovac – otkriva Simonović i podseća da u glavnom gradu ima više od 1.500 lokacija gde pčele žive. Najmanje ih je na teritoriji Zemuna i Surčina, dodaje on.

Pored pčela, i ose polagano zadaju muku sugrađanima, a biće ih, kako ističe Simonović, sve više u narednom periodu.

– One su do sada mirovale, ali od avgusta počinje period njihovog razmnožavanja koji će trajati sve do oktobra. I njih je, kao i pčela, manje nego lane jer je tako priroda uredila. U Beogradu ipak ima više osa nego pčela jer su osinjaci mali, ali ih ima na više mesta – objašnjava Simonović.    

Za razliku od pčela, ose i stršljeni su strvinari i lešinari koji se hrane i mesom, zbog čega njihov ubod katkad može da izazove infekciju na koži. 

Interesantno je to da su pčele, ose i stršljeni zaštićeni Zakonom o zaštiti prirode. To znači da niko ne sme da ih ubija ni uništava njihova gnezda, osim u slučaju kada je ljudski život ugrožen – upozorava Simonović, podsećajući da je udruženje svojevremeno sa jedne terase u Ulici kneza Miloša skinulo ogromno gnezdo. Imali su posla i na Palati pravde, zgradi MUP-a u Bulevaru despota Stefana…

– Pčelari nisu plaćeni da rade takav posao, a iako ga često obavljaju to rade volonterski, da bi spasli pčele. Potrebno je da imaju pravu opremu, dvostruko odelo i masku, da bi skinuli pčelinju košnicu ili gnezdo stršljena, što dodatno košta. Jer, kada na primer stršljen shvati da nema gde da ubode žrtvu, on prska otrov koji pčelaru može da nanese štetu po zdravlje. To se i meni svojevremeno dogodilo, ali sam odmah reagovao i isprao oči vodom više puta – priseća se Simonović.