Најезда пчела на Нови Београд

Акција је успешно завршена, пчеле су пребачене у карантин, а суграђанин је отишао својим путем, захвалан Слађану Симоновићу, из „Београдског удружења пчелара”, који му је без поговора изашао у сусрет.

Све ројеве које уклони екипа овог удружења пчелара носи у карантин где се даље прати њихов развој и здравствено стање јер то нису пчеле које су изашле из кошнице, које су контролисане, него оне које су се саме размножавале годинама и успеле да преживе.

– Кад их сместимо у карантин морамо редовно да их хранимо, медом или шећером. Ако презиме и остану здраве, можемо да их прикључимо домаћим пчелињим заједницама. Али, да бисмо могли да их сместимо у кошнице и нахранимо, годишње нам је потребно око 6.000 евра за њихово гајење – напомиње пчелар Слађан Симоновић.

За разлику од ранијих година, у претходних неколико месеци у Београду је ипак примећено нешто мање пчела и оса. То, ипак, не значи да препаднути суграђани редовно не траже помоћ од стручњака да уклоне ројеве који се често настањују у димњацима, ролетнама, на таванима, разним пукотинама, шупљинама зграда…

Само ове године Слађан Симоновић је нотирао 135 локација где живе дивље пчеле. Са неких је скинуо кошнице, а са појединих није успео јер терен није био приступачан. У књизи у којој води евиденцију забележио је да ројева пчела највише има у Новом Београду и на Савском венцу.

– Баш у овом периоду године пчеле се се намножавају, тако да у Београду тренутно има више од 5.000 пчелињих заједница. Једну може да чини од неколико хиљада до 30.000-40.000 пчела. Суграђанима ипак није свеједно кад им на тераси осване кошница пуна пчела. Не посматрају их као инсекте који треба да живе на таквом месту. А истина је да су пчеле бића која сама бирају место где ће да се настане, а највише воле централне општине Врачар, Палилулу, Савски венац и Вождовац – открива Симоновић и подсећа да у главном граду има више од 1.500 локација где пчеле живе. Најмање их је на територији Земуна и Сурчина, додаје он.

Поред пчела, и осе полагано задају муку суграђанима, а биће их, како истиче Симоновић, све више у наредном периоду.

– Оне су до сада мировале, али од августа почиње период њиховог размножавања који ће трајати све до октобра. И њих је, као и пчела, мање него лане јер је тако природа уредила. У Београду ипак има више оса него пчела јер су осињаци мали, али их има на више места – објашњава Симоновић.    

За разлику од пчела, осе и стршљени су стрвинари и лешинари који се хране и месом, због чега њихов убод каткад може да изазове инфекцију на кожи. 

Интересантно је то да су пчеле, осе и стршљени заштићени Законом о заштити природе. То значи да нико не сме да их убија ни уништава њихова гнезда, осим у случају када је људски живот угрожен – упозорава Симоновић, подсећајући да је удружење својевремено са једне терасе у Улици кнеза Милоша скинуло огромно гнездо. Имали су посла и на Палати правде, згради МУП-а у Булевару деспота Стефана…

– Пчелари нису плаћени да раде такав посао, а иако га често обављају то раде волонтерски, да би спасли пчеле. Потребно је да имају праву опрему, двоструко одело и маску, да би скинули пчелињу кошницу или гнездо стршљена, што додатно кошта. Јер, када на пример стршљен схвати да нема где да убоде жртву, он прска отров који пчелару може да нанесе штету по здравље. То се и мени својевремено догодило, али сам одмах реаговао и испрао очи водом више пута – присећа се Симоновић.