Na dedovinu s Dalekog istoka

Ideja sadašnjih generacija porodice Dacović da ožive imanje predaka donosi korist. Sada su tu starinske brvnare moderno uređene, kupalište na pregrađenoj rečici s ležaljkama, restoran domaće kuhinje, vodenica potočara, česma, mnoštvo gostiju. Tokom ovog leta teško je naći slobodan ležaj u etno-domaćinstvu „Boškova voda”.

Ta porodična priča, kao primer dobre poslovne ideje i preduzimljivosti, mnogim u našim lepim selima može da posluži za uzor. Prvi se na zapuštenoj ljubiškoj livadi radova i uređenja poduhvatio Boškov sin Aleksandar, koji s porodicom živi u Užicu. Danas Boškov unuk, Aleksandrov sin Uroš Dacović, uz podršku porodice, vodi i razvija ovo seosko etno-domaćinstvo.

Aleksandar je pre 10 godina počeo da obnavlja očevo imanje: – Kupio sam u selu omanju staru brvnaru i preuredio je za porodične potrebe, da imamo vikendicu kad navratimo iz grada. Pregradili smo i rečicu, napravili neveliko kupalište. Nismo tada razmišljali o turizmu, tek da lepo uredimo prostor gde ćemo se odmarati.

Primetili su posetioci Zlatibora ovo prijatno mesto kraj puta u Gornjem Ljubišu i počeli leti da svraćaju na kupanje. Zastajali su i oni što u vozilima krstare ovim kružnim putem kroz sela Ljubiš–Gostilje–Trnava–Rožanstvo–Rudine, „zlatiborskim krugom dvojke”. Shvatili su Dacovići da šansu za zaradu treba iskoristiti.

  Mladi vlasnik „Boškove vode” Uroš o tome priča: – Bila su potrebna veća ulaganja, jer nema razvijenog turizma ako gostu sve nije potaman. Još brvnara smo nabavili i za turiste opremili, sada imamo ukupno šest ovih kućica sa dvadesetak ležajeva (sobe s kupatilima, internetom). Pre pet godina smo napravili i objekat restorana, uredili vodenicu potočaru na imanju, proširili kupalište koje je sada 40 sa 15 metara i dogradili bazen za decu, ceo prostor obogatili sadržajima. Sve to smo finansirali zadužujući se kreditima kod banaka i Fonda za razvoj. Ali sad donosi prihode, isplaćuje se.

Mada je ovo udaljen kraj od turističkog centra Zlatibora, „Boškova voda” gostiju ima u leto, zimi, pa i u vansezoni. – Prvo su nam dolazili domaći gosti, onda iz Crne Gore i BiH, da bi „Boškovu vodu” za njima upoznavali i Nemci, Rusi, Ukrajinci, Rumuni. Ovog proleća bilo ih je i iz dalekih zemalja. Saznaju za nas jer nam je ponuda dobro pozicionirana na sajtu „booking.com”. Nedavno su četiri turistkinje iz Kine ovde boravile i zadovoljne su, koncert su nam priredile uz svirku na fruli i pesmu. Gosti nam, inače, ostaju u proseku po četiri-pet dana, za to vreme obilaze Zlatibor. Kažu da im se sviđa ova tišina, livade, odmor kao u kućnoj atmosferi. Nekad se i hrane u našem restoranu. Radimo svi u porodici i po 15 sati dnevno da gostima ugodimo – dodaje Uroš Dacović.

Na meniju ovde su gibanica, beli mrs, teletina ispod sača, pastrmka, za desert oblande i slatke pite. Za hranu su zadužene svekrva i snaha: Aleksandrova supruga Milena i Uroševa supruga Bobana. One, u slozi, prave ta domaća jela, iskusnija domaćica Milena kaže da koriste recepte naših baka i narodno iskustvo: – Najvažnije je biti posvećen i pomoći porodici. Da mlađi nastave ono što je započeto, poštuju tradiciju, a posao modernizuju u skladu s vremenom. Bobana i ja se lepo slažemo, sve na vreme stižemo – priča svekrva, dok snaha dodaje da uvažava ono što joj Milena kaže i da je ovo zahtevan, ali lep posao koji donosi zaradu.

Otac Aleksandar ne krije da mu se san ostvario: – Na mojoj očevini, koja je bila zaboravljena, stvorili smo uspešno turističko domaćinstvo i priliku mlađima da zarade i ovde ostanu.

A Uroš zaključuje: – Bilo je i ima velikih odricanja u ovom poslu. Ali uspeli smo i doprineli turističkom napretku ne samo „Boškove vode” nego i Ljubiša. Sada i drugi ovdašnji domaćini idu našim stopama, sređuju svoja domaćinstva i izdaju gostima smeštaj. Moja poruka je da dobru poslovnu ideju uvek treba izgurati, a složna porodica je u tome najsigurniji oslonac.