Do polovnjaka u 12 mučnih koraka

Brnabićka, Ružiću, pomažite! Obećana Srbija na dugme ne sme da bude utopija i biračka nada. Jer ubi nas birokratski šalterizam. Nisu za sve službenici krivi, mnogo toga je u prevaziđenim i nedorečenim propisima. Sećamo se mnogi vremena kada je, da bi se registrovao ili prodao automobil, bila potrebna potvrda o izmirenim poreskim obavezama. Vadite potvrdu i plaćate taksu u opštinskom organu uprave a onda je preko ulice nosite u stanicu policije na uvid. Dva državna organa a nisu imali veze jedan s drugim, nego su ih građani snabdevali podacima.

Ovakva praksa je ukinuta, ne zato što su se dva organa povezala među sobom, nego zato što su uslišene primedbe da je to ucenjivački postupak. Ali opstala je praksa da građani i dalje danima moraju da obijaju nadležne pragove i šaltere radi obavljanja jednostavnih  administrativnih procedura.

Evo primera svakodnevnih, u hiljadama ponavljanja. Promena vlasnika polovnog automobila prava je odiseja, koja za digitalizaciju opštinskih organa uprave nije ni čula. Taj mukotrpni posao traje danima i nije baš ni jeftin, a jasno je da polovne automobile ne pazare bogati.

Kad pronađete auto koji vam odgovara, a takvih kupoprodaja je dnevno u Srbiji na hiljade, sa prodavcem krenete da tu transakciju i ozvaničite.

Prvi korak je da zajedno odete kod notara i sklopite i overite kupoprodajni ugovor. Prvo što će vas notar pitati jeste – gde vam je ugovor. Kažete mu da ste mislili da ćete to kod njega završiti, a notar vam objasni da on samo overava verodostojnost potpisa na dokumentu, a šta će pisati u njemu i koje stavke će imati – njega ne zanima. Zatim vas posavetuje da odete do obližnje knjižare, gde će vam formulare prodati i popuniti.

Tako i bude: prodavačica vam uzima lične karte i saobraćajnu dozvolu, unosi podatke i tu petominutnu uslugu naplati 250 dinara. Onda ponovo kod notara, sačekate red da vam udari pečat na ugovor, što košta „tričavih” 1.440 dinara, taman kolika je i dnevnica građevinskog fizikalca.

Četvrti korak je opštinska uprava. Na šalteru pitate da platite porez na prenos vlasništva, a službenik vam uzvraća da donesete popunjenu poresku prijavu. I ponovo u knjižaru gde vam prodavačica popunjava taj neki formular i uzima još 150 dinara.

Šesti korak je ponovo šalter opštinske uprave. Uzimaju vam prijavu i zakazuju da dođete za dva dana, kada vam urade rešenje. Na pitanje kako to da se porez plaća na polovnu robu kad je već jednom plaćen,  odgovor je da to nije porez, nego nekakva taksa na apsolutna prava i ona iznosi 2,5 odsto od procenjene vrednosti vozila. Znači, cena navedena u ugovoru nije bitna, jer opštinski poreski organ koristi tabele procene vrednosti koje je pravio AMSS. Kupcu i prodavcu se ne veruje da je vozilu možda motor u kvaru, ili da je havarisano, što bi moglo da umanji cenu.

I tako za dva dana ponovo dođete na šalter opštinske uprave – to je sedmi korak – uzmete rešenje i onda vas šalju da uplatite iznos određene takse u banci ili pošti pa da sa uplatnicom dođete ponovo. Završavate i to, a službenik vam kaže da je najbolje da dođete prekosutra, jer mora da sačeka da legne uplata. Valjda da bi se odagnala sumnja da ste falsifikovali uplatnicu.

Posle dva dana, na onom ugovoru od notara dobijate pečat opštinskog organa i srećni krenete u policijsku stanicu. To je deveti korak. Službenica u prizemlju vam popunjava karton za saobraćajnu dozvolu i šalje vas u poštu da uplatite skoro 2.000 dinara. Vraćate se i predajte na šalteru sva dokumenta. Dobijete potvrdu A-4 formata koja vam važi umesto saobraćajne dozvole, jer nju podižete tek u roku od 10 dana. I posle deset dana srećni ste što vam je konačno u rukama plastična  kartica na kojoj piše vaše ime i prezime, registarski broj i ostalo o vašem novom ljubimcu. Prešli ste mukotrpnih 12 koraka, izgubili silno vreme, platili državi više od sto evra, a vi – srećni.

I sve ovo ako ste kupili auto sa istog registarskog područja. Da ste ga pazarili u nekom drugom gradu, morali biste da platite porez u opštini prodavca, što ne može u jednom danu da se obavi. Takođe, da odjavite tablice u tamošnjoj policijskoj stanici i vratite im ih, a onda da kupite probne tablice da biste se vratili u mesto stanovanja. I kad sve to uradite, u vašoj policijskoj stanici će vam reći da  dođete po tablice i saobraćajnu dozvolu za nekoliko dana, jer moraju da – izvrše proveru. Kao da su recimo, Niš i Beograd u dve države. Kao da nema kompjuterske baze podataka za celu Srbiju.