До половњака у 12 мучних корака

Брнабићка, Ружићу, помажите! Обећана Србија на дугме не сме да буде утопија и бирачка нада. Јер уби нас бирократски шалтеризам. Нису за све службеници криви, много тога је у превазиђеним и недореченим прописима. Сећамо се многи времена када је, да би се регистровао или продао аутомобил, била потребна потврда о измиреним пореским обавезама. Вадите потврду и плаћате таксу у општинском органу управе а онда је преко улице носите у станицу полиције на увид. Два државна органа а нису имали везе један с другим, него су их грађани снабдевали подацима.

Оваква пракса је укинута, не зато што су се два органа повезала међу собом, него зато што су услишене примедбе да је то уцењивачки поступак. Али опстала је пракса да грађани и даље данима морају да обијају надлежне прагове и шалтере ради обављања једноставних  административних процедура.

Ево примера свакодневних, у хиљадама понављања. Промена власника половног аутомобила права је одисеја, која за дигитализацију општинских органа управе није ни чула. Тај мукотрпни посао траје данима и није баш ни јефтин, а јасно је да половне аутомобиле не пазаре богати.

Кад пронађете ауто који вам одговара, а таквих купопродаја је дневно у Србији на хиљаде, са продавцем кренете да ту трансакцију и озваничите.

Први корак је да заједно одете код нотара и склопите и оверите купопродајни уговор. Прво што ће вас нотар питати јесте – где вам је уговор. Кажете му да сте мислили да ћете то код њега завршити, а нотар вам објасни да он само оверава веродостојност потписа на документу, а шта ће писати у њему и које ставке ће имати – њега не занима. Затим вас посаветује да одете до оближње књижаре, где ће вам формуларе продати и попунити.

Тако и буде: продавачица вам узима личне карте и саобраћајну дозволу, уноси податке и ту петоминутну услугу наплати 250 динара. Онда поново код нотара, сачекате ред да вам удари печат на уговор, што кошта „тричавих” 1.440 динара, таман колика је и дневница грађевинског физикалца.

Четврти корак је општинска управа. На шалтеру питате да платите порез на пренос власништва, а службеник вам узвраћа да донесете попуњену пореску пријаву. И поново у књижару где вам продавачица попуњава тај неки формулар и узима још 150 динара.

Шести корак је поново шалтер општинске управе. Узимају вам пријаву и заказују да дођете за два дана, када вам ураде решење. На питање како то да се порез плаћа на половну робу кад је већ једном плаћен,  одговор је да то није порез, него некаква такса на апсолутна права и она износи 2,5 одсто од процењене вредности возила. Значи, цена наведена у уговору није битна, јер општински порески орган користи табеле процене вредности које је правио АМСС. Купцу и продавцу се не верује да је возилу можда мотор у квару, или да је хаварисано, што би могло да умањи цену.

И тако за два дана поново дођете на шалтер општинске управе – то је седми корак – узмете решење и онда вас шаљу да уплатите износ одређене таксе у банци или пошти па да са уплатницом дођете поново. Завршавате и то, а службеник вам каже да је најбоље да дођете прекосутра, јер мора да сачека да легне уплата. Ваљда да би се одагнала сумња да сте фалсификовали уплатницу.

После два дана, на оном уговору од нотара добијате печат општинског органа и срећни кренете у полицијску станицу. То је девети корак. Службеница у приземљу вам попуњава картон за саобраћајну дозволу и шаље вас у пошту да уплатите скоро 2.000 динара. Враћате се и предајте на шалтеру сва документа. Добијете потврду А-4 формата која вам важи уместо саобраћајне дозволе, јер њу подижете тек у року од 10 дана. И после десет дана срећни сте што вам је коначно у рукама пластична  картица на којој пише ваше име и презиме, регистарски број и остало о вашем новом љубимцу. Прешли сте мукотрпних 12 корака, изгубили силно време, платили држави више од сто евра, а ви – срећни.

И све ово ако сте купили ауто са истог регистарског подручја. Да сте га пазарили у неком другом граду, морали бисте да платите порез у општини продавца, што не може у једном дану да се обави. Такође, да одјавите таблице у тамошњој полицијској станици и вратите им их, а онда да купите пробне таблице да бисте се вратили у место становања. И кад све то урадите, у вашој полицијској станици ће вам рећи да  дођете по таблице и саобраћајну дозволу за неколико дана, јер морају да – изврше проверу. Као да су рецимо, Ниш и Београд у две државе. Као да нема компјутерске базе података за целу Србију.