Satovi se podmazuju iglom

– Is­te­kao mu vek tra­ja­nja, što se po­ne­kad de­ša­va i mo­jim ča­sov­ni­ci­ma – ka­že Dra­ga­na Ša­ro­njev, po­sled­nji zre­nja­nin­ski ak­tiv­ni ča­sov­ni­čar, ako se iz­u­zmu pro­dav­ci sa­to­va, me­nja­či ba­te­ri­ja i slič­ni, u či­ju struč­nost ona sum­nja. Se­ti­la se kom­ši­je kro­ja­ča jer ju je i on učio za­na­tu. Ka­ko, kad je kro­jač? Od nje­ga je uči­la ka­ko se po­sta­je pra­vi za­na­tli­ja. Bio je go­spod­stven, ugla­đen, ure­dan, ta­čan, sa spe­ci­fič­nim od­no­som pre­ma kli­jen­te­li. –Ta­kvih vi­še ne­ma – ka­že Dra­ga­na. 

Ka­ko se njoj na­šlo ča­sov­ni­čar­sko po­ve­ća­lo na oku? Pret­hod­ni vla­snik rad­nje – na oba­li na ko­joj je bli­zu cen­tra Zre­nja­ni­na ne­kad bi­lo pri­sta­ni­šte na Be­ge­ju, re­ci ko­ja ovu­da vi­še ne te­če – bio je Pe­tar Ko­stić. On je znao da Dra­ga­na vo­li da čač­ka po sa­to­vi­ma. Ni­je imao po­moć­ni­ka, a mla­di su iz­be­ga­va­li po­prav­ku ča­sov­ni­ka. 

– „Do­đi kod me­ne i ti sa­mo gle­daj ve­ke­ri­ce, one su lak­še za po­prav­ku”, re­kao je. Znao je da ću br­zo da pre­đem i na ruč­ne sa­to­ve, jer je ovaj za­nat ve­li­ki iza­zov – pri­ča Dra­ga­na i na­gla­ša­va da je naj­va­žni­ja prak­sa i stal­no tra­ga­nje po me­ha­ni­zmi­ma. – Mi ma­lo uči­mo iz knji­ga, a mno­go ras­kla­pa­njem i skla­pa­njem sa­to­va. Za to tre­ba vre­me­na. Na­i­šla sam na fla­je­re, ka­ko zo­vu one pa­pi­re s ogla­si­ma, u ko­ji­ma se nu­di ško­la za ča­sov­ni­ča­ra u tra­ja­nju od dva me­se­ca. Za to vre­me ovaj po­sao ne mo­že ni da se na­slu­ti – ka­že že­na, po­sled­nji i upor­ni beč­ke­reč­ki saj­dži­ja.

U sa­vla­da­va­nju za­na­ta mno­go joj je po­mo­gao Go­ro­ljub Po­pov, sta­ri­ji ko­le­ga ko­ji joj ni­je sa­mo ot­kri­vao taj­ne, ne­go uvek tra­žio da ona sa­ma po­no­vi rad­nju i ta­ko se br­zo uho­da­va­la. Skre­će pa­žnju da se i u ovoj de­lat­no­sti uvo­de no­vi­te­ti. Ta­ko po­sto­ji mo­guć­nost da na dru­štve­noj mre­ži „Ju­tjub” pro­na­đe­te sat­ne me­ha­ni­zme s pro­ble­mom ko­ji mo­ra­te da re­ši­te, po­put pro­blem­skog ša­ha. Da­nas se i ta­ko uči za­nat. Kad se sat či­sti i pod­ma­zu­je, to se ne ra­di ta­ko da se na­u­lji, ma­da ne­ki „struč­nja­ci” ta­ko ra­de. Ona ceo me­ha­ni­zam ra­sta­vi na sva­ki po­je­di­nač­ni deo, ko­ji sva­ki za se­be oči­sti, a on­da ih pod­ma­zu­je, i to vr­hom igle.

In­te­re­sant­no je da su se sa­to­vi ne­ko vre­me ma­nje no­si­li, a sa­da im se vra­ća po­pu­lar­nost, po­seb­no onim kla­sič­nim, od­no­sno me­ha­nič­kim. Na­ša sa­go­vor­ni­ca is­ti­če da i ova oblast pla­ća da­nak po­mo­dar­stvu. Pro­iz­vo­de se jef­ti­ni sa­to­vi ko­ji su fal­si­fi­ka­ti onih kva­li­tet­nih i sku­pih. Ne­ma jef­ti­nih, a do­brih sa­to­va. Na­še tr­ži­šte pre­pla­vi­li su lo­ši sa­to­vi, oni ko­ji li­če na pra­ve mar­ke. Kod nas ne­ma ni ade­kvat­ne bor­be pro­tiv fal­si­fi­ka­ta.

– Či­ta­la sam da je je­dan čo­vek od­neo sat u Austri­ju na pro­ve­ru. Kad su utvr­di­li da je reč o fal­si­fi­ka­tu, od­mah su ga če­ki­ćem uni­šti­li pred nje­go­vim oči­ma, jer je to za­ko­nom do­zvo­lje­no – na­vo­di Dra­ga­na pri­mer ko­ga se iz­ne­na­da se­ti­la. Ona fal­si­fi­ka­te ne pri­ma ni­ti ih po­pra­vlja, bez ob­zi­ra na to što bi i ta­ko mo­gla da za­ra­đu­je ne­ki no­vac. Na­po­mi­nje ka­ko mno­gi lju­di ima­ju po­se­ban od­nos pre­ma sa­to­vi­ma. Jed­na že­na, kad joj je po­pra­vi­la sat, ska­ka­la je po rad­nji i od sre­će ni­je mo­gla da se smi­ri. Me­đu­tim, ne­ki za­bo­ra­vlja­ju da sat, ako je i dra­ga uspo­me­na, ni­je uvek kva­li­te­tan, a to se če­sto za­ne­ma­ru­je, pa se ne­ki sil­no raz­o­ča­ra­ju kad ču­ju da sat ko­ji su do­ne­li na pro­ve­ru ni­je baš do­bar.

Bi­lo je go­di­na kad je Dra­ga­na je­dva spa­ja­la kraj s kra­jem. Ka­že da se vre­me po­pra­vi­lo. Mo­že da ži­vi od po­prav­ke sa­to­va, a da ih ne pro­da­je.

– Ja baš vo­lim svoj po­sao i uži­vam da za­vi­ru­jem u ča­sov­ni­ke. To je za me­ne od­mor i re­lak­sa­ci­ja – ka­že Dra­ga­na Ša­ro­njev.