Сатови се подмазују иглом

– Ис­те­као му век тра­ја­ња, што се по­не­кад де­ша­ва и мо­јим ча­сов­ни­ци­ма – ка­же Дра­га­на Ша­ро­њев, по­след­њи зре­ња­нин­ски ак­тив­ни ча­сов­ни­чар, ако се из­у­зму про­дав­ци са­то­ва, ме­ња­чи ба­те­ри­ја и слич­ни, у чи­ју струч­ност она сум­ња. Се­ти­ла се ком­ши­је кро­ја­ча јер ју је и он учио за­на­ту. Ка­ко, кад је кро­јач? Од ње­га је учи­ла ка­ко се по­ста­је пра­ви за­на­тли­ја. Био је го­спод­ствен, угла­ђен, уре­дан, та­чан, са спе­ци­фич­ним од­но­сом пре­ма кли­јен­те­ли. –Та­квих ви­ше не­ма – ка­же Дра­га­на. 

Ка­ко се њој на­шло ча­сов­ни­чар­ско по­ве­ћа­ло на оку? Прет­ход­ни вла­сник рад­ње – на оба­ли на ко­јој је бли­зу цен­тра Зре­ња­ни­на не­кад би­ло при­ста­ни­ште на Бе­ге­ју, ре­ци ко­ја ову­да ви­ше не те­че – био је Пе­тар Ко­стић. Он је знао да Дра­га­на во­ли да чач­ка по са­то­ви­ма. Ни­је имао по­моћ­ни­ка, а мла­ди су из­бе­га­ва­ли по­прав­ку ча­сов­ни­ка. 

– „До­ђи код ме­не и ти са­мо гле­дај ве­ке­ри­це, оне су лак­ше за по­прав­ку”, ре­као је. Знао је да ћу бр­зо да пре­ђем и на руч­не са­то­ве, јер је овај за­нат ве­ли­ки иза­зов – при­ча Дра­га­на и на­гла­ша­ва да је нај­ва­жни­ја прак­са и стал­но тра­га­ње по ме­ха­ни­зми­ма. – Ми ма­ло учи­мо из књи­га, а мно­го рас­кла­па­њем и скла­па­њем са­то­ва. За то тре­ба вре­ме­на. На­и­шла сам на фла­је­ре, ка­ко зо­ву оне па­пи­ре с огла­си­ма, у ко­ји­ма се ну­ди шко­ла за ча­сов­ни­ча­ра у тра­ја­њу од два ме­се­ца. За то вре­ме овај по­сао не мо­же ни да се на­слу­ти – ка­же же­на, по­след­њи и упор­ни беч­ке­реч­ки сај­џи­ја.

У са­вла­да­ва­њу за­на­та мно­го јој је по­мо­гао Го­ро­љуб По­пов, ста­ри­ји ко­ле­га ко­ји јој ни­је са­мо от­кри­вао тај­не, не­го увек тра­жио да она са­ма по­но­ви рад­њу и та­ко се бр­зо ухо­да­ва­ла. Скре­ће па­жњу да се и у овој де­лат­но­сти уво­де но­ви­те­ти. Та­ко по­сто­ји мо­гућ­ност да на дру­штве­ној мре­жи „Ју­тјуб” про­на­ђе­те сат­не ме­ха­ни­зме с про­бле­мом ко­ји мо­ра­те да ре­ши­те, по­пут про­блем­ског ша­ха. Да­нас се и та­ко учи за­нат. Кад се сат чи­сти и под­ма­зу­је, то се не ра­ди та­ко да се на­у­љи, ма­да не­ки „струч­ња­ци” та­ко ра­де. Она цео ме­ха­ни­зам ра­ста­ви на сва­ки по­је­ди­нач­ни део, ко­ји сва­ки за се­бе очи­сти, а он­да их под­ма­зу­је, и то вр­хом игле.

Ин­те­ре­сант­но је да су се са­то­ви не­ко вре­ме ма­ње но­си­ли, а са­да им се вра­ћа по­пу­лар­ност, по­себ­но оним кла­сич­ним, од­но­сно ме­ха­нич­ким. На­ша са­го­вор­ни­ца ис­ти­че да и ова област пла­ћа да­нак по­мо­дар­ству. Про­из­во­де се јеф­ти­ни са­то­ви ко­ји су фал­си­фи­ка­ти оних ква­ли­тет­них и ску­пих. Не­ма јеф­ти­них, а до­брих са­то­ва. На­ше тр­жи­ште пре­пла­ви­ли су ло­ши са­то­ви, они ко­ји ли­че на пра­ве мар­ке. Код нас не­ма ни аде­кват­не бор­бе про­тив фал­си­фи­ка­та.

– Чи­та­ла сам да је је­дан чо­век од­нео сат у Аустри­ју на про­ве­ру. Кад су утвр­ди­ли да је реч о фал­си­фи­ка­ту, од­мах су га че­ки­ћем уни­шти­ли пред ње­го­вим очи­ма, јер је то за­ко­ном до­зво­ље­но – на­во­ди Дра­га­на при­мер ко­га се из­не­на­да се­ти­ла. Она фал­си­фи­ка­те не при­ма ни­ти их по­пра­вља, без об­зи­ра на то што би и та­ко мо­гла да за­ра­ђу­је не­ки но­вац. На­по­ми­ње ка­ко мно­ги љу­ди има­ју по­се­бан од­нос пре­ма са­то­ви­ма. Јед­на же­на, кад јој је по­пра­ви­ла сат, ска­ка­ла је по рад­њи и од сре­ће ни­је мо­гла да се сми­ри. Ме­ђу­тим, не­ки за­бо­ра­вља­ју да сат, ако је и дра­га успо­ме­на, ни­је увек ква­ли­те­тан, а то се че­сто за­не­ма­ру­је, па се не­ки сил­но раз­о­ча­ра­ју кад чу­ју да сат ко­ји су до­не­ли на про­ве­ру ни­је баш до­бар.

Би­ло је го­ди­на кад је Дра­га­на је­два спа­ја­ла крај с кра­јем. Ка­же да се вре­ме по­пра­ви­ло. Мо­же да жи­ви од по­прав­ке са­то­ва, а да их не про­да­је.

– Ја баш во­лим свој по­сао и ужи­вам да за­ви­ру­јем у ча­сов­ни­ке. То је за ме­не од­мор и ре­лак­са­ци­ја – ка­же Дра­га­на Ша­ро­њев.