Dok ti mašeš iz jahte

Svakoga dana gomila suludih optužbi u kojima se ne biraju reči izruči se na Vučićevu glavu a kroz „toplog zeca” svakoga dana provlače i Sinišu Malog, Gašića, Vulina...

Pri tome sve se dešava u trenutku kad Predsednik vuče kola uzbrdo više nego bilo ko pre njega. Poseta jugu Srbije, koji je postao dolina gladi posle pljačke nazvane tranzicijom u kojoj su likvidirani giganti koji su imali ogromna tržišta u svetu (EI „Niš”, „Prvi maj” Pirot, „Tigar”...), oživljava zahvaljujući Vučiću. Pa nisu Nemci sami došli, valjalo ih je ubediti.

*

Onda i prestonica. U Beogradu nema važnije ulice koja nije raskopana. Radi se, znači. Beograd menja lik, gradi se, doteruje. A takozvana opozicije bez ideje skače po gradskoj vlasti, vređa te ljude i smišlja afere.

Jedino ne mogu da smisle kako da pobede na sledećim gradskim izborima. E to bi im pasovalo: ne moraš da brineš o Babušnici već da se šepuriš u Beogradu kojeg je sadašnja vlast doterala kao bilo koju ozbiljnu evropsku veliku varoš.

*

Pored ekonomije sazrevaju i prave političke ideje, traži se konstruktivno rešenje za Kosovo, Predsednik predlaže dijalog, poziva sve relevantne faktore da se uključe u novu etapu političke borbe, odmah ga podrže predsednik SANU i akademik Dušan Kovačević a podsmeva im se, pazi, Srbijanka Turlajić koja svoje dokone dane provodi šetajući se pored reke!

A u reci na skupocenoj jahti bivši zaštitnik građana pije šampanjac i podsmeva se svima.

*

S druge strane, ozbiljan svet, a među njima je svakako Nenad Popović, predsednik Srpske narodne partije, i pravo osveženje u Vladi, odmah nudi platformu za dijalog o temi Kosova, ponaša se odgovorno i ozbiljno.

*

Opozicija koja ne postoji optužuje Vlast za gušenje slobode medija a opoziciona štampa i elektronika gruvaju po Predsedniku za sve pare. Za strane pare, mislim. Pa čija je N1 televizija? Kako „Danas” izlazi kad ima smešan tiraž i „ugledne” kolumniste koji pišu za pare, naravno. Jedino se za „Kurir” zna odakle novci. Ne plaća porez pa uštedi!

*

I Radoš Bajić se pravi Radašinom. Pita se u kolumni: „...ako se pitanje sme postaviti – koliko se za isti rad (u Kragujevcu, prim. aut.) plaća radnik u Torinu...”

Kako je samo vispren! A koliko se za isti rad plaća lekar u Torinu?

*

A onda se oglasila Vesna Pešić, ali nemam snage da komentarišem najnoviji biser iz riznice mudrosti poznate ambasadorke koja je stvorila neraskidive odnose Srba i bratskog meksičkog naroda!

Ne mogu više da se bavim domaćom scenom. Umorio sam se. Idemo u vremensku mašinu.

*

02. 08. 2009.

„Poginula je Borka Vučić, funkcionerka SPS-a i finansijska ekspertkinja režima Slobodana Miloševića.”

Ovo je vest TV B92.

Nema novinarske nagrade koju nisu fasovale kolege iz ove slobodne i demokratske kuće.

Sve goli, surovi profesionalci.

Kada kažem profesionalci, mislim „profesionalci”.

Mogli su oni da kažu da je u saobraćajnoj nesreći poginula i jedna značajna Srpkinja, rođena u nekom selu kraj Tršića kao treće od šestoro dece u učiteljskoj porodici. Da je dobro učila i napredovala, da se školovala u zemlji i inostranstvu. Mogli su da kažu da je u svojoj blistavoj karijeri radila u Ekonomskom institutu, da je bila šef kabineta sekretara za spoljnu trgovinu SIV-a, da je vodila Savezni zavod za planiranje pa i Sekciju za građevinarstvo SIV-a. Da je bankarstvom počela da se bavi u Privrednoj banci Srbije, pa Udruženoj beogradskoj banci, koja je prerasla u Beogradsku banku. Mogli su da naglase da je gospođa Vučić bila i direktor Beobanke u Londonu, da, i bankar i vladin predstavnik na Kipru koji je omogućio funkcionisanje države u vreme sankcija...

Mogli su da podsete i da je predsedavala Narodnom skupštinom, da je vodila Fond za mlade poljoprivrednike... Da su joj umrli i suprug i sin i da o tome nije želela da priča...

Sve su to mogli da kažu profesionalci s B92.

Ali nisu.

Zato, kada kažem profesionalci, mislim...

*

04. 10. 2007.

Bio je to divan dan. Sve je bilo dozvoljeno. Mogla je da se pali Skupština, uništavaju glasački listići, da se prebijaju „bivši”.

Pošto je demokratija na gusenicama Džoovog bagera ušla u naše živote, ogrezli smo u slobodi.

Ako se oktobar na komšijskom kaže listopad i ako ima pravde, onda je red da oslobodioci listom popadaju u listopadu.

Kako stvari stoje u tome će im najviše pomoći oni njihovi što su lupali u šerpe. Što reče pisac – lupali u šerpe, sada se udaraju u glavu.

Nezadovoljni radnici, pobesneli taksisti i izneverena poštena inteligencija spremaju vrući listopad. Ne mogu više da gledaju kombinatoriku dosovskih stranaka koje se stalno svađaju a počnu da snimaju houm-video kad god uoči izbora krenu da izlaze rejting liste najpopularnijih partija i njihovih lidera. Odmah sebe vide razvlašćene, bez sna, očekuju da dođu da ih hapse njihovi koji će po navici preleteti kod novog pobednika.

Veliki je strah u pitanju jer znaju šta su uradili silnim poštenim ljudima i njihovim porodicama.

Njihovi novi a u stvari stari šinjeli lepršali su tada Srbijom u pobedničkom pohodu. Pravda, neka njihova, bila je važnija od prava onih drugih. Uostalom, o tom strahu ima dosta toga u literaturi. Jedini je problem što oni na radionicama i kursevima nisu čitali literaturu već uputstva o izazivanju i sprovođenju puča bez suvišnih „zašto”.

U tim brošurama nije bilo napisano da nema besplatne večere, pa su počeli da se hvataju za glavu kada su novi prijatelji iz sveta počeli da viču na njih, dok su ovi očekivali ovacije...

I da ponovimo – nema besplatne večere...