Pečeni vo i trbušne plesačice na vašaru

Nepun kilometar odatle, sve vrvi od naroda, prepliću se glasovi starih i mladih, a iz ponekog automobila odzvanja turbofolk. Sve je spremno za Ilindanski vašar, jedan od najvećih u severnom delu Šumadije. Pravo veselje počinje u večernjim satima, ali nije malo onih koji su odlučili da za feštu počnu da se zagrevaju još u podne.
– Došla sam iz Beograda i sad obilazim tezge, gledam šta sve ima lepo da se pazari. Cene su dosta povoljnije nego inače pa sam već kupila bluzu. Volim ja vašare i često ih obilazim, ali ovde sam prvi put. Sviđa mi se, već je veselo – kaže Dobrosavka Sadulovski.

Zvezda upekla. Šareni baloni nepomično stoje jer nema ni daška vetra. Ringišpil se okreće, ali dece još nema – prevruće je za njih.

Pratimo tup zvuk satare koji vodi do tezge sa prasećim i jagnjećim pečenjem. Skidaju ga sa ražnja i još vrelo pružaju ga ogladnelim gostima. Cene su različite, ima ga od 1.000 dinara.

– Od svega nam se najviše sviđa pečeni vo. Eno ga tamo, vrti se na ražnju, samo nas čeka – kažu kratko Dragica Bogosavljević, Saša Vlajković, Vlada Đorđević i njegove ćerke Valentina i Tijana. Nemaju vremena za priču, odlaze da zauzmu mesto pod jednom od šatri u kojima još nema muzike. Da se osveže.

U njima je, zna se, najbolje noću. Kad zatrešti sa zvučnika, zamiriše meso, a pivce udari u glavu... mnogi jedva pogode u sitne sate da pronađu izlaz. Dobar noćni provod na vašaru garantuju i lica pevačica Vere Matović i Zorice Marković koja se smeše sa plakata nalepljenih na šatri. Najavljuju se i trbušne plesačice – još kad one stignu... ma ima da bude lom!

– Živimo u blizini. Nismo baš obožavaoci ovakvih zabava, ali bolje nam je da prošetamo nego da sedimo kući. Noću je to sasvim druga priča. Mi smo mladi, pa više volimo da odemo u obližnju diskoteku, ali ovi stariji se na vašaru vesele cele noći – pričaju Žikica, Milovan i Bojan.

Dok prolazimo između tezgi na kojima trgovci nude bukvalno sve od igle – do traktora, pogled privlači natpis na tezgi sa čarapama – „Pet pari 200 dinara. Cena iz inata”. Kad smo upitali vlasnika robe šta je hteo da kaže ovakvim sloganom kratko je rekao „To je odgovor ovima preko puta”. A na tezgi preko puta ista roba i ista cena.

Stolovi postavljeni duž cele poljane pretrpani su vešom, čarapama, haljinama, obućom, drškama za grabulje i kose, tabureima, školskim priborom, delovima za traktore, a tu si i kazani, lonci od po desetinu litara, baloni za vino i rakiju, stolice, a ima i živih prasića. Došli su i prodavci lubenica, paprika, paradajza, dinja...

Gazde leže na robi u gepecima kola, na travi, ispod stolova na kojima izlažu. Mušterija je malo. Predveče će da se pravi pazar. A kad se neprodana roba popakuje, i oni će pod šatru.

Če­ti­ri sla­ve 

Iz­grad­nja ma­na­sti­ra po­sve­će­nog Sa­bo­ru sve­tih ar­han­ge­la, u na­ro­du po­zna­tog kao Tre­si­je, pri­pi­su­je se de­spo­tu Ste­fa­nu La­za­re­vi­ću, iako je naj­ve­ro­vat­ni­je na­stao još u vre­me kra­lja Dra­gu­ti­na, a ob­no­vljen u vre­me de­spo­ta Ste­fa­na, po­čet­kom 15. ve­ka. Sve­ti Ili­ja je jed­na od če­ti­ri ma­na­stir­ske sla­ve i obe­le­ža­va se uz pra­zni­ke Ar­han­ge­la Ga­vri­la, Sve­tog Si­me­o­na i Ar­han­ge­la Mi­ha­i­la.