Печени во и трбушне плесачице на вашару

Непун километар одатле, све врви од народа, преплићу се гласови старих и младих, а из понеког аутомобила одзвања турбофолк. Све је спремно за Илиндански вашар, један од највећих у северном делу Шумадије. Право весеље почиње у вечерњим сатима, али није мало оних који су одлучили да за фешту почну да се загревају још у подне.
– Дошла сам из Београда и сад обилазим тезге, гледам шта све има лепо да се пазари. Цене су доста повољније него иначе па сам већ купила блузу. Волим ја вашаре и често их обилазим, али овде сам први пут. Свиђа ми се, већ је весело – каже Добросавка Садуловски.

Звезда упекла. Шарени балони непомично стоје јер нема ни дашка ветра. Рингишпил се окреће, али деце још нема – превруће је за њих.

Пратимо туп звук сатаре који води до тезге са прасећим и јагњећим печењем. Скидају га са ражња и још врело пружају га огладнелим гостима. Цене су различите, има га од 1.000 динара.

– Од свега нам се највише свиђа печени во. Ено га тамо, врти се на ражњу, само нас чека – кажу кратко Драгица Богосављевић, Саша Влајковић, Влада Ђорђевић и његове ћерке Валентина и Тијана. Немају времена за причу, одлазе да заузму место под једном од шатри у којима још нема музике. Да се освеже.

У њима је, зна се, најбоље ноћу. Кад затрешти са звучника, замирише месо, а пивце удари у главу... многи једва погоде у ситне сате да пронађу излаз. Добар ноћни провод на вашару гарантују и лица певачица Вере Матовић и Зорице Марковић која се смеше са плаката налепљених на шатри. Најављују се и трбушне плесачице – још кад оне стигну... ма има да буде лом!

– Живимо у близини. Нисмо баш обожаваоци оваквих забава, али боље нам је да прошетамо него да седимо кући. Ноћу је то сасвим друга прича. Ми смо млади, па више волимо да одемо у оближњу дискотеку, али ови старији се на вашару веселе целе ноћи – причају Жикица, Милован и Бојан.

Док пролазимо између тезги на којима трговци нуде буквално све од игле – до трактора, поглед привлачи натпис на тезги са чарапама – „Пет пари 200 динара. Цена из ината”. Кад смо упитали власника робе шта је хтео да каже оваквим слоганом кратко је рекао „То је одговор овима преко пута”. А на тезги преко пута иста роба и иста цена.

Столови постављени дуж целе пољане претрпани су вешом, чарапама, хаљинама, обућом, дршкама за грабуље и косе, табуреима, школским прибором, деловима за тракторе, а ту си и казани, лонци од по десетину литара, балони за вино и ракију, столице, а има и живих прасића. Дошли су и продавци лубеница, паприка, парадајза, диња...

Газде леже на роби у гепецима кола, на трави, испод столова на којима излажу. Муштерија је мало. Предвече ће да се прави пазар. А кад се непродана роба попакује, и они ће под шатру.

Че­ти­ри сла­ве 

Из­град­ња ма­на­сти­ра по­све­ће­ног Са­бо­ру све­тих ар­хан­ге­ла, у на­ро­ду по­зна­тог као Тре­си­је, при­пи­су­је се де­спо­ту Сте­фа­ну Ла­за­ре­ви­ћу, иако је нај­ве­ро­ват­ни­је на­стао још у вре­ме кра­ља Дра­гу­ти­на, а об­но­вљен у вре­ме де­спо­та Сте­фа­на, по­чет­ком 15. ве­ка. Све­ти Или­ја је јед­на од че­ти­ри ма­на­стир­ске сла­ве и обе­ле­жа­ва се уз пра­зни­ке Ар­хан­ге­ла Га­ври­ла, Све­тог Си­ме­о­на и Ар­хан­ге­ла Ми­ха­и­ла.