Šampionkina trka za život

I kad poodrastu da budu zadivljene kako je pobedila u toj trci.

Kao što smo i mi, i ceo svet (ne zna se ko više), bili zadivljeni 31. jula 2009. kada je Nađa Higl u Rimu postala svetska prvakinja u plivanju na 200 metara prsnim stilom.

Bio je to jedan od onih događaja zbog kojih smo mi, obični smrtnici, radosni što smo svojim očima videli da se čuda dešavaju i u naše doba. Bio je to jedan od onih događaja kada se pomisli da u bajkama i nije baš sve izmišljeno.

Imala je 22 godine. Predstavljala je zemlju u kojoj je tada problem bio i voda u bazenu. Ali, ona i njena porodica, bezgranično privrženi plivanju, dovijali su se kako su znali i umeli.

Nezamisliv podvig je bio sam njen proboj u finale. A dva minuta, 21 sekund i 62 stotinke pošto je najboljih osam plivačica na svetu skočilo u bazen u rimskom Foro italiku, lepo vaspitana i lepa devojka iz Pančeva postala je mit – prva je stigla na cilj!

Nenametljiva, ali odvažna sportistkinja iskoristila je svoj trenutak. Srećan sticaj okolnosti da vidimo da i ovde, u našem komšiluku, ima čarobnih lampi. Da li smo naučili da ih pomilujemo kako treba, to je već drugo pitanje.

Tačno osam godina pošto je bila u središtu svetske pažnje, dan po završetku ovogodišnjeg najvećeg plivačkog događaja na planeti, ponovo je skrenula pažnju na sebe.

I ovoga puta to tera na suze, ali ne na radosnice, jer je šampionka saopštila da je pred njom trka protiv neizlečive bolesti. Doduše, ne od one od koje se neminovno gubi, pod uslovom da je onaj ko se protiv nje bori disciplinovan, motivisan, veruje u sebe, zna kakav je ulog.

Iza Nađe Higl je ko zna koliko preplivanih kilometara, napornih treninga i svega što sportista mora da preturi preko glave da bi se popeo na najviši stepenik pobedničkog postolja na svetu.

U borbi što joj predstoji, a koju joj je život nametnuo, sve one odlike zahvaljujući kojima je postala najbolja na svetu, neophodne su joj i u ovom takmičenju, najvažnijem koje postoji, a na čijem je startnom bloku.

U ovoj trci nema rekordnog vremena, jer ona traje čitav život. Medalje su osmesi onih koji su joj najveći podstrek da ne posustane nijednog trenutka u ovoj priči savremene Šeherezade. I koja ne treba da traje hiljadu i jednu noć, nego decenijama.

Kao svetska šampionka čula je i videla koliko nam je drago zbog toga. Sada treba da učinimo sve da oseća da navijamo za nju još više nego kada je stajala sa zlatnom medaljom dok se u Večnom gradu dizala naša zastava i svirala naša himna.