Шампионкина трка за живот

И кад поодрасту да буду задивљене како је победила у тој трци.

Као што смо и ми, и цео свет (не зна се ко више), били задивљени 31. јула 2009. када је Нађа Хигл у Риму постала светска првакиња у пливању на 200 метара прсним стилом.

Био је то један од оних догађаја због којих смо ми, обични смртници, радосни што смо својим очима видели да се чуда дешавају и у наше доба. Био је то један од оних догађаја када се помисли да у бајкама и није баш све измишљено.

Имала је 22 године. Представљала је земљу у којој је тада проблем био и вода у базену. Али, она и њена породица, безгранично привржени пливању, довијали су се како су знали и умели.

Незамислив подвиг је био сам њен пробој у финале. А два минута, 21 секунд и 62 стотинке пошто је најбољих осам пливачица на свету скочило у базен у римском Форо италику, лепо васпитана и лепа девојка из Панчева постала је мит – прва је стигла на циљ!

Ненаметљива, али одважна спортисткиња искористила је свој тренутак. Срећан стицај околности да видимо да и овде, у нашем комшилуку, има чаробних лампи. Да ли смо научили да их помилујемо како треба, то је већ друго питање.

Тачно осам година пошто је била у средишту светске пажње, дан по завршетку овогодишњег највећег пливачког догађаја на планети, поново је скренула пажњу на себе.

И овога пута то тера на сузе, али не на радоснице, јер је шампионка саопштила да је пред њом трка против неизлечиве болести. Додуше, не од оне од које се неминовно губи, под условом да је онај ко се против ње бори дисциплинован, мотивисан, верује у себе, зна какав је улог.

Иза Нађе Хигл је ко зна колико препливаних километара, напорних тренинга и свега што спортиста мора да претури преко главе да би се попео на највиши степеник победничког постоља на свету.

У борби што јој предстоји, а коју јој је живот наметнуо, све оне одлике захваљујући којима је постала најбоља на свету, неопходне су јој и у овом такмичењу, најважнијем које постоји, а на чијем је стартном блоку.

У овој трци нема рекордног времена, јер она траје читав живот. Медаље су осмеси оних који су јој највећи подстрек да не посустане ниједног тренутка у овој причи савремене Шехерезаде. И која не треба да траје хиљаду и једну ноћ, него деценијама.

Као светска шампионка чула је и видела колико нам је драго због тога. Сада треба да учинимо све да осећа да навијамо за њу још више него када је стајала са златном медаљом док се у Вечном граду дизала наша застава и свирала наша химна.