Profesorske tanke crvene niti

***

Vru­ći­na kao da ne sme­ta tra­di­ci­o­nal­no ver­noj pu­bli­ci me­đu­na­rod­nog pro­gra­ma do­ku­men­tar­nih fil­mo­va o ko­jem ta­ko bri­žno i ta­ko zna­lač­ki bri­ne cr­no­gor­ski vr­sni autor do­ku­men­ta­ri­sta i pro­fe­sor Vla­di­mir Pe­ro­vić. Nje­go­va glav­na sce­na je Trg Mi­ća Pa­vlo­vi­ća. I tu se do­ga­đa taj su­sret sa do­ku­men­tar­ci­ma ko­ji sli­ka­ju svet ona­kav ka­kav on je­ste – ras­po­lu­ćen na ba­ha­to bo­ga­te i očaj­no si­ro­ma­šne da pla­ne­ta go­to­vo da pu­ca od tog na­po­na. Pe­ro­vić svo­jim iz­bo­rom fil­mo­va uka­zu­je na to, pro­vo­ci­ra pu­bli­ku da se i sa­ma za­pi­ta ka­ko ži­ve lju­di na ta­ko od­ro­đe­nim po­lo­vi­ma sve­ta, šta su im bri­ge, če­žnje i na­de.

Na­ja­vlju­ju­ći svoj film­ski pro­gram pro­fe­sor Pe­ro­vić nas pi­ta „Ima li Le­po­te da spa­si ovaj svet?”. Su­de­ći po fi­nim i ta­na­nim ki­ne­ma­to­graf­skim igra­ma i po po­e­ti­ci do­ku­men­tar­nih fil­mo­va ko­ji su sa­da pred pu­bli­kom u Her­ceg No­vom, mo­že­mo sa­mo da od­go­vo­ri­mo – da, le­po­te ima. Re­ci­mo, u vi­zu­el­no iz­da­šnom ki­ne­skom fil­mu „Ti­be­tan­ka” Jin Hu­a­kin­ga, u ko­jem autor ta­ko fi­no pri­ka­zu­je či­sto­ću i po­bo­žnost svo­je ju­na­ki­nje iz Si­ču­a­na, nje­nu sre­ću, nje­nu tu­gu, ot­kri­va­ju­ći ujed­no i svu ne­u­sa­gla­še­nost ti­be­tan­skih ve­ro­va­nja i tra­di­ci­je sa mo­der­nom i ur­ba­nom ci­vi­li­za­ci­jom da­na­šnji­ce. Ili, u ban­gla­de­škom fil­mu „Ta­smi­na, ja­ha­či­ca” Fa­ri­du­ra Rah­ma­na. Tu je le­po­tu film­skog iz­ra­za nad­ma­ši­la le­po­ta je­da­na­e­sto­go­di­šnje film­ske ju­na­ki­nje, te hra­bre de­voj­či­ce Ta­smi­ne zva­ne „Ja­ha­či­ca” što se oglu­šu­je o nor­me dru­štva sa iz­ra­zi­tom mu­škom do­mi­na­ci­jom. U su­ro­vom sve­tu jed­no krh­ko žen­sko če­lja­de po­sta­je sim­bol pr­ko­sa i iz­vor in­spi­ra­ci­je za mno­ge de­voj­ke. Ta­smi­na ide u ško­lu ne­po­kri­ve­ne gla­ve, ona se tak­mi­či u ja­ha­nju ko­nja iako su se­o­ske igre na otvo­re­nom do­zvo­lje­ne sa­mo od­ra­slim, uda­tim že­na­ma, a ne de­voj­či­ca­ma ko­je u za­bi­ti­ma Ban­gla­de­ša bi­va­ju uda­te pre svo­je pet­na­e­ste go­di­ne...

Pri­me­ra i film­ske i ži­vot­ne le­po­te u tak­mi­čar­skom pro­gra­mu Do­ku­men­tar­ni film ima još na pre­tek. Za „Po­li­ti­ku” pro­fe­sor Pe­ro­vić ka­že: „Na­rav­no da su le­po­ta film­skog ka­zi­va­nja i te­ma­ti­ka pr­vi po­kre­ta­či pri iz­bo­ru fil­mo­va, ali se vo­di­lo ra­ču­na i o to­me da ne pre­na­go­mi­la­mo jed­nu vr­stu pro­ble­ma ili estet­skih pri­stu­pa. Ni ove go­di­ne ni­sam odo­leo zo­vu este­ti­zo­va­no­sti, pa sam u pro­gram uvr­stio i ne­ko­li­ko fil­mo­va ko­ji is­tra­žu­ju no­ve mo­guć­no­sti ka­zi­va­nja unu­tar do­ku­men­tar­nog po­lja, ali ta­ko da for­ma ne po­je­de sa­dr­ži­nu”.

 Na pi­ta­nje ko­je su ove go­di­ne te nje­go­ve tan­ke cr­ve­ne ni­ti ko­je me­đu­sob­no po­ve­zu­ju oda­bra­ne fil­mo­ve u kom­pakt­nu pro­gram­sku ce­li­nu, Vla­di­mir Pe­ro­vić od­go­va­ra: „Mu­ka, jer se čo­vek za­pi­ta ima li sreć­nog tre­nut­ka na ovoj ukle­toj ze­mlji. Ple­me, jer se tu otva­ra­ju pi­ta­nja pri­pad­no­sti i ono­ga što za­jed­ni­ca na­me­će je­din­ki kao oba­ve­zu. Sna­ga, jer po­sto­je film­ske lič­no­sti pu­ne ne­ve­ro­vat­ne unu­tra­šnje sna­ge u na­sto­ja­nju da se sa mu­kom ili ple­me­nom iz­bo­re...”.  

O naj­bo­ljim od 30 oda­bra­nih do­ku­men­tar­nih fil­mo­va od­lu­ču­je ži­ri či­ji su čla­no­vi mla­di i već afir­mi­sa­ni re­di­te­lji Goj­ko Ber­ku­ljan, Ja­nis Po­tos i Ste­fan Ma­le­še­vić...

***

Su­de­ći po to­me da su ula­zni­ce za ve­če­ra­šnji film iz pro­gra­ma „Ki­no Or­jen” na Kan­li ku­li da­ni­ma una­pred ras­pro­da­te i tra­ži se ula­zni­ca vi­še, či­ni se da se ra­đa cr­no­gor­ski film­ski hit. 

„The Bo­oks of Knji­ge: Slu­ča­je­vi prav­de” u re­ži­ji Zo­ra­na Mar­ko­vi­ća, na­ja­vljen je kao kri­mi ko­me­di­ja či­ji su glav­ni ju­na­ci dva hra­bra, ali kraj­nje ne­spo­sob­na po­li­cij­ska in­spek­to­ra, u po­ku­ša­ju re­ša­va­nja ni­za su­ma­nu­tih kri­mi­na­li­stič­kih slu­ča­je­va.

Po­ma­ma za ovim fil­mom uzro­ko­va­na je po­pu­lar­no­šću isto­i­me­ne cr­no­gor­ske hu­mo­ri­stič­ko-mu­zič­ko-te­le­vi­zij­ske or­ga­ni­za­ci­je sa Ce­ti­nja, či­ji čla­no­vi u svo­jim hu­mo­ri­stič­kim na­stu­pi­ma kri­ti­ku­ju i vlast i cr­kvu i ljud­sku pri­ro­du, isme­ja­va­ju­ći us­put i te­le­vi­zij­ske emisije i jav­ne lič­no­sti. „Buk­sov­ci” Alek­san­dar Ra­du­no­vić, Ve­se­lin Ga­jo­vić, Go­ran Vu­jo­vić i Zo­ran Mar­ko­vić uporedo se ba­ve i mu­zi­kom, a sa­da su na red evo do­šli i fil­mo­vi...