Romansa na prvom Saboru trubača

Kada nema poljskih radova. Jeste li imali zimi igranke ili… imali smo po kućama, ako se sakrijemo od roditelja. Zašto. Pa igrali smo, mladić i devojka, ovako – dvoje se privataju, posle se okrenu, rastave, pa se opet posle privataju. Gospođa Cica to priča kao da to sve mi ne snimamo… ono što nam je rekla ja već vidim film, ali čekaju nas trubači… Trubači, primeti gospoja Cica Protić, samo su glasni.

Čovek ispod mosta daje nam znak, nosi trubu, pratimo ga, kaže, prodao sam kravu, kupio trubu, sad idem na prvi čas da duvnem, pa šta bude. Malo me je stid od rodbine, pa idem da učim malo dalje, da me sakrije šumarak, nešto su mi rekli stariji ratnici kako da naučim da sviram trubu. Rekoše, duvaj, duvaj dok ti oči ne iskoče i dok ti sama truba iz sažaljenja ne pomogne, pa kada budeš sit trube ona će ti sama šapnuti ton, onda ćeš zgrabiti usta trube i nešto kao mali talas izlete iz trube, pa drugi pa treći, rodi se nešto što je pesma. Kako se to rodilo 1961. godine, Ciga, Branko i ja uz kamere brzo smo uhvatili seljaka koji je sa bubnjem potrčao nizbrdo da dođe do Desimira koji je već znao da svirne. Desimir, bubnjar, ene ga onaj što mu je deda ostavio trubu, još jedan, pa još jedan, eno ih, imamo ih u totalu kako na brdu ćute, čekaju. Šta, dolazi mlada žena, učiteljica, uči ih, kaže – sad ćemo da uvežbamo pesmu „Sa Ovčara i Kablara”. Molim da prve trube tiho vode melodiju a bubanj ne sme da bude prejak… dobro. Učiteljica daje rukom takt, trube prate, i bubanj i opanci ispod njih kreću se laganom ritmu. Ciga to odmah snimi, eto, tako se sam film namešta.

Srećna ekipa, Ciga, Branko i ja malo se napismo.

Još je ta kafana u životu, prva u Guči. Ko ovo pročita znaće na koju kafanu mislim. A glavnom džadom u Guči vidim kako ide grupa starijih žena, raskošno obučenih, u narodnim nošnjama koje imaju nešto od Pešte i Beča. U Guči? Da, u Guči, Ciga, Branko i ja uživamo u nošnji žena, za njima nastupa grupa starijih ljudi sa odelima iz raznih delova sveta, ali sa ukusom, od šala koji leprša i pomalo sakriva ordenje. Na svakom od ove starije gospode bilo je toliko ordenja, ali diskretno sakriveno, da viri i tako izaziva veću pažnju.
Šta je ovo? E pa, ovo je. Traži se najbolje obučena starija dama, i zbog toga sve dame moraju da naprave nekoliko krugova dok starija gospoda čekaju… najbolje obučena žena bila je iz Zeoka. Kada su muškarci nastupali, sve je trajalo malo duže za jedan dokumentarni film, pa mi Ciga namignu… bio je ispred čoveka koji je radoznalo gledao u kameru. Izvinite, jeste li vi iz ovoga kraja? Jesam, nisam, samo sam ja rođen ispod Javora. Pitam – šta mislite da nam se vreme ne pokvari, sluti na kišu. Ja mislim da neće, kako vam izgleda? Pa nasmejali su se vazdusi, to znači, da će se razvedriti, ne bi valjala kiša jer ne bi valjalo za našu svečanost. Šta mislite, ko će da pobedi? Ja mislim da bi to trebali da budu Goričani, ali ne bi želeo druge da klevećem i da ogovaram… Šta su vam svirali na svadbi? Sve, trube i harmonika, ali sa njom je odskora počelo. Gajde? To ovde nema. Ja sam bio trubač u ratu, bio sam prvo u turskom ratu dvanaeste, posle na Bregalnici, pa sam bio u austrijskoj Bosni, pa sam bio ponovo na Knjaževcu. Četiri sam rata završio. Koliko imate godina? Osamdeset. Vaše ime? Miljenko Ocokolić. Svaka čast. Kod mene tako, vi sad možete da me shvatite kako ’oćete.
Male grupe ljudi šetaju oko tribine, koja je kao za neko amatersko pozorište. Okolo tribine smerno čekaju ansambli. Dragomir Terzić. Kako ste se spremali? Imamo pripremljenih pet komada, počinjemo „Sa Ovčara i Kablara”.
Zbog stihova ove pesme menjali se i stihovi odluke. Da, Dragomir Terzić dodaje da su spremili još pet komada, i jedno retko kolo. Pitamo – ko će da pobedi? To će reći narod, skromno će Dragomir Terzić.

Ja se zovem Dragiša Kovačević iz Graba. Spremali smo „Sa Ovčara i Kablara”, „Bledi mesec” i još ponešto. Koja je pesma vaše žene? „Šumadijo, rodni kraju”. Kako ide ta pesma? Dobro, dobro. Ko će da pobedi? Narod će da kaže.

Ja sam Tomislav Alimpijević iz Lučana.
Pripremili smo dve-tri pesme, određeno je da mora „Sa Ovčara i Kablara”, kao prvo, imamo i „Bledi mesec”. Šta se najviše sviđa vašoj ženi? „Šumadijo, rodni kraju, u tebi je ko u raju.” Šta mislite, ko će da pobedi? Mislim da će narod da odluči..

Pobedi Desimir Terzić.
Četiri orkestra za publiku odsviraše „Deca Pireja”.
Narod popi po pivo i raziđe se. Meni je za film trebalo nešto što sam očekivao na saboru, malo pijanih ljudi, što da ne i neka tuča ili bar pevaljka… ništa.
Laza Tešić dođe sa fijakerom.
Snimili smo fijaker sa lepim konjima za kraj filma.
Na bogatom sedištu ležao je debeo štap. To je Laza tako vozio štap, debeo štap se vozi sam, za film OHO!

Ovaj film su nagradili prvi Slovenci na međunarodnom festivalu dokumentarnog filma u Ljubljani. Makavejev smatra da je to moj najbolji film.
Sada kada sam vam prepričao film, Televizijo, javi se, prikaži, ako je moguće da se ja vidim pre filma, kao nešto kažem, jebiga. Kako je danas? Dolazi na sabor Velja Ilić!